Rusija ne pokušava da „civilizuje“ vojne sukobe i da im dâ moralnu procenu, objašnjava autor teksta Kristijan Osthold. Umesto toga, ona predlaže efikasna rešenja. I ova strategija ima sve šanse za uspeh.
Kada je počelo „arapsko proleće“, evropski analitičari došli su do zajedničkog zaključka da u osnovi revolucije stoji stremljenje ka demokratiji, piše „Fokus“. Međutim, nakon nekog vremena ispostavilo se da oni ne samo da su pogrešili, već su dozvolili užasnu grešku u proračunu, smatra autor teksta.
Pogled na savremenu geopolitičku kartu sveta ne ostavlja Evropskoj uniji razloga za optimizam, nastavlja list. Oružani sukob u Ukrajini traje već tri godine. Kriza u Siriji takođe još uvek nije rešena. I mada se na prvi pogled može učiniti da ova žarišta napetosti imaju malo toga zajedničkog, pri pažljivijem posmatranju postaje jasno da su na planu strategije, koje se drže Rusija i EU, ona veoma slična. I analiza situacije ukazuje na to da zapadne vlade još uvek nisu izvukle zaključke iz svojih grešaka, dok Moskva, zauzvrat, nudi efikasnija rešenja.
Kada je u Siriji počinjao građanski rat, bez obzira na dvosmislenost situacije, Brisel, Berlin i Pariz su požurili da se solidarišu sa pobunjenicima, koje su mediji „bespogovorno slavili kao borce za slobodu“, podseća Osthold. Na Zapadu su odlučili da je protest protiv režima sirijskog lidera Asada „izraz demokratskih težnji“. Shodno tome, svaki pokušaj Damaska da uspostavi red u zemlji smatran je kao „čin političkog despotizma“ i služio kao „dokaz pogrešne pretpostavke da je sirijski narod ustao protiv svog ugenjtača“.
Tek kasnije se saznalo da su za promenu vlasti u Siriji bili zainteresovani ne samo isključivo liberalni pokreti već i potpuno antidemokratski, kao što su različite džihadističke grupe, navodi Osthold. Čini se da je uvid u pravo stanje stvari u zemlji trebalo da dovede do kritičke revizije čitave zapadne analitike, ali ukrajinska kriza 2014. godine je pokazala da se to nije desilo. Umesto da izvedu zaključke iz „ogromne greške“, šefovi država EU još jednom su, čim je počeo „evromajdan“, stali na stranu demonstranata.
Kao i u slučaju „arapskog proleća“, pod utiskom izveštaja u medijima o hrabrim Kijevljanima koji brane svoja prava, na Zapadu su bili duboko uvereni da je protest protiv vlade predsednika Janukoviča imao liberalni duh. Kasnije se ispostavilo da je i ovaj put došlo do greške. Nakon svrgavanja vlade u Kijevu, na „politički parket“ izašli su ultradesničarski i desničarski ekstremisti koji su govorili o svom pravu glasa. Zbog toga je sve više posmatrača počelo da naginje mišljenju da zvanična verzija zapadnih medija ne odgovara stvarnosti.
I ovde u igru ulazi Rusija, nastavlja autor. Pritom, strategija koju je izabrao Kremlj u Ukrajini i Siriji ima sve šanse za uspeh, uveren je Osthold. A to je povezano sa tim da Rusija, za razliku od zemalja kao što je Nemačka, ne zasniva svoja dejstva na moralnim osudama, već na trezvenoj, realnoj politici. U osnovi ovog pristupa leži uverenje da su, zapravo, sve strane u sukobu jednake. Moskva zna da će nakon pobede svaka frakcija težiti apsolutnoj vlasti i o tome ne gaji iluzije. Zato se Kremlj „razumno kladi na manje zlo“, objašnjava Osthold.
Nesumnjivo je da je Asadov režim jedina snaga koja je sposobna da u zemlji stvori funkcionalnu državu, piše ovaj novinar. Dokaz za to su milioni Sirijaca koji sada mirno žive u područjima pod kontrolom vlasti. To, naravno, ne znači da ratne zločine Damaska treba zaboraviti, već pokazuje da ljudi prvenstveno teže redu, sigurnosti i stabilnosti. Svi ovi argumenti važe i u slučaju Ukrajine, čija nova vlada pati od istih nedostataka kao i prethodna, nastavlja autor. Radi se o korupciji, nepotizmu, pravnom nihilizmu i snažnom uticaju mafije.
Iz svega ovoga sledi da se u Ukrajini i Siriji Rusija pridržava „doktrine realne politike“, zaključuje autor. Međutim, na Zapadu se Kremlj i dalje predstavlja kao „nemoralni igrač u prljavom ratu“, a sve zbog toga što, za razliku od zapadnih zemalja, koje imaju uglavnom samo teorijsko razumevanje kako se vode ratovi, Moskva ne pokušava da „civilizuje“ vojni sukob.
Činjenica da Evropska unija ulaže velike napore da ublaži ljudske patnje u kriznim područjima zaslužuje najviše pohvale, ali to ne znači da treba da se pada u „iluziju fiktivne stvarnosti“ i da se Moskva okrivljuje za to što prava politika često nije plemenitog izgleda.
