„U Crnoj gori se, očigledno, stvara nepovoljna situacija za Ruse“, rekla je nedavno portparolka Ministarstva inostranih poslova Rusije Marija Zaharova i pojasnila da je „rusofobija strana Crnogorcima i počiva potpuno na savesti političara ove države“.
Prodaja straha, zbog straha
Dve rečenice Zaharove dovoljne su i političkom laiku, a ne ozbiljnim hroničarima, da shvati celokupnu vertikalu odnosa (nove) Crne Gore i Rusije.
Naime, narod hoće — jedno, udvorička vlast koja misli glavom Brisela i Vašintona — drugo.
Zato Rusija, iz usta Zaharove, poručuje da ne isključuje moguće provokacije na račun ruskih građana u Crnoj Gori i njihovo hapšenje pod sumnjivim okolnostima ili izručenje trećim zemljama.
U — geografski i prema broju stanovnika — malim državama kao što je Crna Gora, zna se ne samo šta misli svaka kuća, i ne samo šta misli svaki čovek u svakoj kući, već se zna i u kojem ćošku u tim kućama se nalaze prljave čarape.
Ako se vlast oglušuje o većinsku volju stanovništva, jedino objašnjenje je da glavaš i čauši vladaju prodajom straha. Zbog straha od gubitka vlasti. I još mnogo toga više od vlasti.
Trend negativnog odnosa podgoričke političke vladajuće elite prema svojim građanima i prema Rusiji započet je još poodavno, podgrevan mitingaškim izjavama Mila Đukanovića i oligarhije oko njega, dosoljavan nerealnim i neracionalnim optužbama na račun Kremlja, paljen pre, tokom i posle parlamentarnih izbora, a kulminacija se očekuje u naredni petak.
Prljanje Cetinja
Tada bi, 28. aprila, Parlament Crne Gore na svečanoj sednici na Cetinju trebalo da potvrdi Severnoatlantski ugovor kojim Crna Gora i zvanično potvrđuje da postaje deo NATO-a.
Dakle, odnarođeni režim neće ovu važnu odluku doneti na referendumu, već u Parlamentu, pa je zato opozicioni Demokratski front najavio proteste tog dana i pozvao ostale predstavnike opozicije da im se pridruže.
Cetinje od strane režima nije izabrano samo zbog svečane sednice, već i zbog toga što se režim nada da će izmeštanjem sednice mnogo manje demonstranata doći na protest.
Teranjem svojevrsnih namesnika u foteljama vlasti u Crnoj Gori na ovakav čin Amerika i Evropska unija pokazuju i ovim primerom da ne dozvoljavaju da njihov „trud“ na Balkanu u poslednjih 25 godina tek tako padne u vodu.
Radije će, sugerišu geostratezi, gurnuti region bivše Jugoslavije čak i u haos nego da dopuste nekom drugom — koga oni smatraju geopolitičkim protivnikom, kao što je Rusija — da profitira.
Važno im je — Zapadu — da ova nekadašnja Srpska Sparta i dojučerašnja vekovna ruska saveznica uđe u Alijansu kao simbol živosti NATO-a. Kao pokazatelj da se NATO širi. Kao još jedna u nizu poruka Moskvi da je Balkan pod američkom čizmom, iako se migolji ispod nje.
Šta je potez Kremlja
Ulaskom Crne Gore u NATO odnarođeni režim prouzrokovaće gubljenje identiteta i veza sa Srbijom i pojačane tenzije u društvu, jer većinska Crna Gora nije za NATO. Da je drugačije, ne bi se odlučivalo u Parlamentu, već na referendumu. Takođe, odluči li Parlament pozitivno, to neminovno povlači i konfrontiranje sa Rusijom.
Politikolozi iz Srbije ukazuju da bi u nekom, ne daj Bože, budućem ratu koji bi NATO započeo protiv Rusije, Crna Gora mogla biti tretirana kao neprijateljska teritorija.
Moskva pak odlično shvata gde se nalaze ključni položaji NATO-a u Evropi i Crna Gora nije na tom spisku, tvrde ozbiljni geopolitički analitičari.
Bilo bi čak smešno, poručuju oni, da Moskva preduzima recipročne mere ili da formira vojne jedinice za napad na Crnu Goru.
No, to nikako ne znači da će Kremlj na sve gledati blagonaklono i da Crna Gora neće osetiti posledice ovakve politike, ma koliko ona bila istovetna pljuvanju čoveka uvis. Vratiće se im se više od pljuvačke po licu. Pitanje je samo do kad će narod u Crnoj Gori morati da bude kolateralna šteta sebičnih odluka nekolicine.