Zaključci sa sastanka premijera Srbije Aleksandra Vučića i ministara trgovine i ekonomije iz Srbije, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore o poslovanju koncerna „Agrokor“ u suštini nisu doneli ništa što već nije poznato. Svako će u svom ataru kontrolisati finansijske i robne tokove i brinuti da ni poslovanje firmi ni zaposleni ne trpe zbog situacije u kojoj je „Agrokor“. A on je u takvoj situaciji da mu je bankrot najizvesnija sudbina.
Čemu se u tim okolnostima mogu nadati firme u Srbiji u vlasništvu hrvatskog koncerna koje zapošljavaju 11.200 ljudi, od kojih je 9.000 u trgovinskom lancu „Merkator S“?
Dolaskom poverenika hrvatske vlade Ante Ramljaka na čelo „Agrokora“, na osnovu posebno usvojenog zakona, kolokvijalno nazvanog „leks ’Agrokor‘“, stanje se donekle smirilo u iščekivanju da banke odobre 150 miliona evra novih kredita. Time bi, kako se računa, kompanija u narednih petnaest meseci bila pošteđena opasnosti od pokretanja stečaja.
Šta će to značiti za firme u Srbiji, da li bi i ovde bio potreban neki poseban zakon s obzirom na ogroman broj zaposlenih i kako zaštiti i njih i posao koji za sada, po rečima nadležnih, ne trpi posledice stanja u kome se našao koncern u vlasništvu Ivice Todorića?
I dok je sa zajedničkog sastanka u Beogradu premijer Srbije poručio da neće dopustiti da domaće kompanije pretrpe štetu zbog „Agrokora“, niti prelivanje novca na štetu domaćih kompanija i da će se radi njihove zaštite, ako treba, posegnuti i za privremenim merama, susedi su iz vlade Hrvatske upozoreni da poštuju vlasništvo svih „Agrokorovih“ kompanija.
Komentarišući najnoviju situaciju, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić za Sputnjik kaže da potpuno podržava vladu Srbije u nameri da zaštiti interese države Srbije i građana Srbije, odnosno zaposlenih koji rade u delovima koji u vlasničkom smislu pripadaju „Agrokoru“ iz Hrvatske.
„Sa druge strane, takođe, moram da primetim da se mi nalazimo u postupku pristupanja EU, a jedna od temeljnih njenih odrednice je poštovanje prava svojine, koliko god nam to u ovoj situaciji ne odgovara“, kaže Savić.
A ne odgovara nam, kako objašnjava, zato što je srpski deo „Agrokora“ u boljoj poziciji nego što je veći njegov deo u Hrvatskoj i što postoji opasnost da izvlačenjem novca i na neke druge načine „Agrokor“ u Hrvatskoj pokušava da reši pitanje nelikvidnosti na teret poslovanja, ili iz poslovanja, ili iz dobiti preduzeća u Srbiji.
„Nisam pametan gde postoje dodirne tačke, a gde je linija razdvajanja. Ovo su dve potpuno suprotne stvari. Jedno je legitimno pravo države Srbije da zaštiti svoje interese i interese zaposlenih i drugo pravo i interes Hrvatske i njenog poverenika koji sprovodi Leks ’Agrokor‘ da preduzima odgovarajuće mere“, kaže Savić. Najbolje bi bilo, smatra on, da se poštujući te činjenice zajednički nađe neko rešenje u obostranom interesu.
Na pitanje šta sve podrazumeva konstatacija da Hrvatska očekuje da se poštuje vlasništvo „Agrokorovih“ kompanija, profesor Ekonomskog fakulteta navodi da to, u suštini, znači da „Agrokor“, bez ikakvog ograničenja, može da raspolaže imovinom koja mu pripada. Grubo rečeno, to može da znači da državni zastupnik Ramljak može da donese odluku kakvu on hoće, da odluči o prodaji delova kompanije ako misli da će to biti najefikasnije.
On napominje da je iz ekonomske teorije i prakse poznato da privatni vlasnici najčešće preduzimaju mere odlaganja plaćanja poveriocima, konverzije kratkoročnih kredita u dugoročne, postizanja dogovora sa bankama o odlaganju plaćanja, uzimanja novih kredita za „zatvaranje“ starih. Poznato je i takođe da sužavaju biznis, odnosno da prodaju delove preduzeća da bi preživeli oni koji ostaju u njegovom sastavu.
To znači da Ramljak može doneti odluku da, na primer, proda „Frikom“, što je legitimno ponašanje iz ugla „Agrokora“, kaže Savić i podseća da se u srpskoj javnosti već spekuliše da je za tu firmu zainteresovan vlasnik „Delte“ Miroslav Mišković.
Prodao bi „Frikom“, dobio bi svež novac kojim bi mogao da isplati najurgentnije potrebe, odnosno da smanji problem nelikvidnosti „Agrokora“. Imajući sve to u vidu teško je reći šta država Srbija može da uradi u toj situaciji.
Na to kakav je manevarski prostor Srbije da ne dozvoli prelivanje sredstava na štetu domaćih kompanija, on je ukazao da Narodna banka Srbije (NBS), prema Zakonu o bankama, ima pravo i mogućnost da interveniše u određenim uslovima, kada je u pitanju iznošenje kapitala iz zemlje.
„Ako to iznošenje kapitala koje je u većim iznosima, može negativno da utiče na kretanje kursa dinara i može da ugrozi finansijsku stabilnost zemlje, onda NBS ima mogućnost da predloži vladi Srbije mere kojima se iznošenje kapitala može usporiti ili zabraniti najduže na šest meseci“, napominje on.
Na pitanje da li deli mišljenje kreditne agencije „Mudis“ da je uprkos svemu što se preduzima za spas „Agrokora“ njegov bankrot neizbežan, Savić kaže da nema nikakvu dilemu da će ta kompanija, pre ili kasnije, bankrotirati.
„Nešto od njega će verovatno preživeti, ali dug je do te mere visok, obaveze su šest puta veće od imovine preduzeća, što je katastrofa i u ekonomskoj teoriji, a da ne govorimo praksi. To nikada ne može izaći na zelenu granu“, kategoričan je profesor Ekonomskog fakulteta.
Kada bi bilo prodato sve što „Agrokor“ poseduje, bilo bi dovoljno tek za jednu šestinu obaveza, slikovito je objasnio. Pored toga što je hrvatska vlada upravo zbog činjenice da je u velikoj meri upletena u tu priču kupovinom bezvrednih obveznica „Agrokora“ donela i poseban zakon, takvom „bolesniku” nema neke naročite pomoći. Samo je pitanje vremena kada će otići u pravi stečaj, odnosno bankrotirati, a šta će preživeti, pokazaće vreme.
A o tome da li će „Frikom“, „Dijamant“, „Meraktor S“, i drugi delovi „Agrokora“ u Srbiji biti prodati, kome, pod kojim uslovima, o tome će odlučivati vlasnik preduzeća, podvukao je on. Srbija može samo da iskaže namere i ponudi pomoć, da uspori ili odloži odlivanje kapitala.
„Suštinski, na duži rok, država Srbija mora poštovati odluku da je vlasnik tog preduzeća neko drugi, odnosno ’Agrokor‘“, zaključio je Savić za Sputnjik.
Na pitanje mogu li se nekim posebnim propisom zaštiti prava zaposlenih i poslovanje „Agrokorovih“ firmi u Srbiji, pravnik Branko Pavlović, zastupnik malih akcionara u više srpskih firmi tokom njihove privatizacije, odgovara da Srbija ima sve propise koji su joj u potpunosti dovoljni. Nema razloga za donošenjem novih, specijalnih koji bi se odnosili na zaštitu poslovanja tih firmi u Srbiji.
On ne vidi da je situacija alarmantna, pogotovo što je reč o firmama koje dobro posluju. Samo mogu da dobiju novog boljeg vlasnika, kaže Pavlović za Sputnjik.
Odlično bi bilo da ih kupi neko iz Srbije, ističe on, posebno ukazujući na činjenicu da Srbija više nema nijedan domaći trgovački lanac. A bez domaće trgovine nema, napominje on, ni pravih mogućnosti za plasman domaćih proizvoda, posebno kada su u pitanju prerađivački kapaciteti.
