Molimo se Bogu da mu vrati pamet, rekao je pre nekoliko godina Mitropolit Amfilohije reagujući na jednu od mnogih nesuvislih izjava Miraša Dedeića, takozvanog mitropolita Mihaila takozvane Crnogorske pravoslavne crkve.
Očigledan dokaz da molitva prvog čoveka Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori nije uslišena jeste poziv raspopa Dedeića građanima, na Vaskrs, da na demokratski način ustanu u odbranu najviših vrednosti — slobode, mira i ljubavi među verama i nacijama u Crnoj Gori, koje su napadanute i spolja i iznutra.
Krivci su, kako napisa u saopštenju, oni „iz Beogradske patrijaršije, koji su početkom devedesetih godina prošloga veka raspirivali mržnju među narodima u Hrvatskoj i Bosni i podstrekavali na zločine“.
Usta puna baruta
„Sveštenici su im (SPC) apostoli zla i mržnje koju siju na sve strane po našoj zemlji. Ona je i organizacija koja služi za bogaćenje beogradskih popova, rasprodajom naše crkvene imovine, našim neprijateljima i nesmetano protivustavno bavljenje politikom u Crnoj Gori. Beograd je koristi za sprovođenje spoljne imperijalne politike pozivajući se na pravoslavlje i predstavljajući se kao vlasnik crnogorske pravoslavne baštine, zasnivajući takvu tvrdnju na okupacionim aktima Nemanjića i svetosavlju“.
Da, sve ovo, baš ovako, napisa Miraš Dedeić. Na Vaskrs, da ponovimo.
Da je u pitanju neka ozbiljnija glava, sa još ozbiljnijom funkcijom, pa da se čovek i zabrine. Ovako, kad je u pitanju samozvani mitropolit, treba se zabrinuti još više.
Takvima svašta može da padne na pamet.
Naime, Miraš Dedeić je već 19 godina nešto između navijača i jurišnika iz nevladinih organizacija. Sve nedovršeno, ni tamo ni ovamo. Spolja ni nalik na gladac, unutra stvarno jadac.
U opisu „posla“ navijača je da provociraju zvanični narativ i da se trude da što više i što češće dospeju u javnost. Cilj im je, dakle, da budu što vidljiviji, a onda očekuju beneficije.
U opisu „posla“ jastrebova iz većine nevladinih organizacija jeste da u svakoj prilici ospore nacionalni i državni identitet Srba, istovremeno optužujući te iste Srbe i Srbiju za sve loše učinjeno na prostorima bivše Jugoslavije. Cilj im je da tim provokativnim osporavanjima i optužbama što više i što češće dospeju u javnost i tako opravdaju beneficije.
Dedeić, dakle, ima manire navijača (a rečnik huligana) i nevladinog jurišnika, ali mu da bi bio navijač fali grupa i brojnost, a za pravog NVO jastreba mu smetaju brada i mantija.
Posejano devedesetih
Prodaja magle Mirašu sličnomisleće ekipe počinje 27. decembra 1990. na Cetinju, kad je osnovan odbor za obnovu takozvane Crnogorske pravoslavne crkve. Prvo polaganje badnjaka imali su 6. januara 1991, a dve godine kasnije, na Lučindan, dovode iz Amerike Antonija Abramovića i postavljaju ga na čelo te kvazicrkvene organizacije. Posle njegove smrti ustoličen je marta 1998. Miraš Dedeić, veoma živopisna ličnost.
Završio je teologiju u Beogradu, usavršavao se u Rimu i Sankt Peterburgu, govori nekoliko jezika. Kao i Milo Đukanović, svojevremeno je bio Srbin, ponosio se time i imao čak i neke nacionalističke izjave.
Prema pisanju nekih medija, na službovanju u Italiji je bio i oženjen.
Sveti Sinod Carigradske patrijaršije ga je aprila 1997. lišio svešteničkog čina i vratio u red laika, a potom je u Bugarskoj hirotonisan za episkopa od strane nepriznatog patrijarha bugarskog Pimena.
Od tada do danas Miraš Dedeić tumara po Crnoj Gori, svetu i medijima, daje bombastične izjave i trudi se da se nametne, kao prošle godine kad je u pismu gradonačelniku Srebrenice i reisu Islamske zajednice naveo da „svi koji se na ovom prostoru osećamo ljudima nosimo to breme zla na svojim plećima i molimo se Svevišnjem da se više nikad ne ponovi takav genocid kakav savremeni svet nije video od Drugoga svetskoga rata“.
Crnogorska pravoslavna crkva je kanonski nepriznata i takva će i ostati sve dok se Srpska pravoslavna crkva sa time ne saglasi. Hipotetički, i u tom slučaju, za Miraša Dedeića nema mesta u njoj.
Zato će on nastaviti da bude manje od huligana, a više od raskolnika koji se oteo kontroli sve dok Bog ne usliši molbu mitropolita Amfilohija. Verujući veruju da će taj dan doći.
