Stanovnici Marinalede ne boje se da izraze svoja politička uverenja. Umesto bleštavih reklama i brendova — ulična umetnost u obliku grafita i murala sa porukama podrške i solidarnosti sa zemljama poput Kube i Venecuele. Ulice nose nazive slavnih boraca za radnička prava kao što su Federiko Garsija Lorka i Pablo Neruda.
Dok se ostatak Španije bori sa domaćom oligarhijom i stranim bankama koje su preuzele zemlju, odluke u ovom gradiću donose se direktno demokratskim putem na nedeljnim sastancima koje obično posećuje oko 300-400 ljudi. Dok je nezaposlenost u Španiji dostigla stopu od 27 odsto, u Marinaledi je ostvarena gotovo puna zaposlenost.
Navala za useljenjem je tolika da je uvedena lista čekanja za useljenje — a čeka se i po dve godine. Do sada je izgrađeno oko 350 kuća, a u iduće dve godine trebalo bi da se izgradi oko još 250. Prosečna mesečna plata za zaposlene iznosi 1.200 evra mesečno. Možda vam se ne čini mnogo, ali kad se pogleda cena stanovanja koja kod njih iznosi 15 evra mesečno, jasno je da se sa takvom platom može sasvim pristojno živeti.
Grad takođe osigurava pristup besplatnom internetu. Fascinantan je i sportski sadržaj u ovom gradu sa jedva 2.000 stanovnika — dva fudbalska terena, košarkaški teren, teren za tenis, skvoš i odbojku, bazen. Svi su oni besplatno na raspolaganju stanovnicima (osim bazena za koji se plaća godišnja naknada). Marinaleda ima i svoju crkvu, ali je učestvovanje u crkvenim aktivnostima veoma slabo.
U ovom gradu ljudi sami sebi grade kuće, a jedan od njih je i David Gonzales Molina. Nakon što je najmanje dve godine proveo kao registrovani građanin Marinalede, od lokalnih vlasti dobija materijal potreban za izgradnju kuće, a tek nakon što je izgradi počeće da plaća 15 evra mesečno toj istoj vladi kako bi se refundirali troškovi korišćenog materijala.
Naravno, budući da ne znaju svi da grade kuću, vlasti u pomoć šalju profesionalne građevinare i arhitekte koji pomažu pri izgradnji. Kuće se ne mogu prodati, čime se sprečava mogućnost profitiranja. Jednom mesečno u gradu se obeležava tzv. Crvena nedelja kada neko na plenumu iznese ideju o tome kako bi grad mogao postati još bolji ili lepši. Ukoliko ideja bude prihvaćena, volonteri obave taj posao. Nekad se radi o čišćenju ulica ili popravkama na kućama.
Grad ima i svoju vlastitu televiziju i radio kanale, a nedavno je gošća u studiju bila i sama Čegevarina ćerka. Policija ovde ne postoji.
„Prema španskom zakonu, mi bismo prema broju stanovnika trebalo da imamo između četiri i sedam policajaca. Ali mi ih ne želimo ovde. Jer baš zato što se sve zasniva na dobrovoljnoj bazi, jer se zajedno borimo i zajedno krojimo naše živote, postoji vrlo visok stepen koegzistencije“, objašnjava gradonačelnik.
Izvor: Balkans pres
