Američki predsednik Donald Tramp naredio je bombardovanje sirijskog aerodroma u Šairatu bez odobrenja Kongresa. Sa druge strane, analitičari su Donalda Trampa još pre nego što je preuzeo predsedničku dužnost opisivali kao nepredvidivog čoveka. Pišući o motivima koji su Trampa naveli da naredi bombardovanje baze u Šairatu, analitičar ruskog portala „Vzgljad“ Anton Krilov kaže da je Tramp izgubio bitku sa establišmentom.
Koliko je opasno da tolika moć, kakvu ima američki predsednik, bude koncentrisana u rukama jednog, nepredvidivog čoveka kakav je Donald Tramp?
Američki predsednik u spoljnoj politici ima ogromna ovlašćenja i zbog toga se svet toliko i interesuje za njega, kaže Ljiljana Smajlović, predsednica UNS i dobar poznavalac američkih prilika.
„Poslednji predsednik koji je formalno tražio od Kongresa da Amerika uđe u rat bio je Frenklin Ruzvelt. Svi ostali su na različite načine izbegavali ili tražili tu dozvolu samo kada je bilo sto odsto sigurno da će je dobiti. Klinton nije dobio podršku Kongresa, barem Donjeg doma, kada je bombardovao Jugoslaviju. To je praksa da američki predsednici mogu da započnu rat bez dozvole Kongresa i to je ono zbog čega se ceo svet zanima ko je američki predsednik i zbog toga je toliko opasno kada se izvrši opasan izbor za predsednika najjače zemlje sveta“, objašnjava Smajlovićeva.
Mnogi mediji pišu da je bombardovanje baze u Šairatu uzrokovano i unutarpolitičkim prilikama u SAD. Kada su Amerikanci u pitanju, uvek postoji sumnja da su njihovi potezi motivisani unutrašnjom situacijom, kaže Smajlovićeva i podseća na bombardovanje Jugoslavije, kada smo sumnjali da je ono bilo uzrokovano „aferom Levinski“.
„Sklona sam da verujem da je u preobraženju koje Tramp kaže da je doživeo, da je potresen slikama mrtve dečice, veliku ulogu igralo to što će kroz bombardovanje odmah imati podršku Amerike i ono će odmah da utiče na javnost i da skrene pažnju sa istraga koje se vode protiv njega sa namerom da bude opozvan. Takođe, ovaj potez će malo da zamuti situaciju u njegovu korist kada je reč o spekulacijama da je suviše zaljubljen u Vladimira Putina, jer je ovde uradio nešto što je u direktnoj suprotnosti onome što Putin misli ili kako bi on postupao sa sirijskim pobunjenicima, Al Kaidom ili DAEŠ-om“, kaže Smajlovićeva.
Na kraće staze, situacija će koristiti Trampu, smatra ona, a na duže staze u pitanju je veoma riskantna igra.
„Obama je imao veoma dobre i veoma jake razloge što nije hteo da se upušta u nešto slično. Da vas podsetim da je Obama, inače, tražio dozvolu od Kongresa i da je nije dobio“, zaključuje Smajlovićeva.
Prema rečima političkog analitičara iz Vašingtona Obrada Kesića, nije bitno da li je u pitanju Donald Tramp, Džordž Buš, Barak Obama ili Bil Klinton — ista je politika predsednika SAD:
„Svi imaju potpuni autoritet da mogu da naređuju vojne akcije bez odobrenja Kongresa. Tramp je zauzeo isti stav kao i njegovi prethodnici. Što se toga tiče, ne vidim razliku. Ali ja ne bih preterano reagovao u vezi sa ovom situacijom, jer ovde postoji, u suštini, i nešto dobro“, kaže Kesić.
Mnogi ljudi, kaže Kesić, situaciju oko bombardovanja Šairata posmatraju kao nastavak već viđene američke politike. U izvesnom smislu, to je tačno, smatra analitičar. Niti je Savet bezbednosti UN to odobrio, niti je Tramp tražio odobrenje Kongresa. Međutim, isti oni koji Trampa napadaju što naređuje bombardovanje bez odobrenja Kongresa, a to su demokratski kongresmeni, ćutali su kada je to radio Obama. To pokazuje, kaže Kesić, koliko je pitanje upotrebe vojske političko i stranačko pitanje u Americi.
Donalda Trampa napadali su i tokom kampanje i pošto je preuzeo predsedničku dužnost za nekompetentnost i zbog najave da će sa Rusijom normalizovati odnose i sa njom uspostaviti strateško partnerstvo u Siriji i, kasnije, i po drugim pitanjima.
Odluka da bombarduje Šairat, prema Kesićevim rečima, otvara Trampu mogućnost da postigne cilj normalizovanja odnosa sa Rusijom, koji je naznačio kao vrlo bitan.
„Možda deluje malo kontraintuitivno, da bombardovanje može da napravi nešto dobro između Amerike i Rusije. Ali moramo da posmatramo celokupnu situaciju — da nije reagovao, on bi narednih par nedelja bio ponovo pod žestokim udarom, ne samo medija, nego bi ga i njegovi republikanci, pogotovo Džon Mekejn, Lindzi Grejem i ostali koji su ga već kritikovali zbog Rusije još žešće napali, da je neodlučan i da sledi politiku Baraka Obame. Tako da je sa ovom odlukom i načinom na koji je izvedena intervencija sebi otvorio malo prostora. Ima sada otvoren manevar da ide i u drugom pravcu, a to jeste koordinacija između američkih i ruskih trupa“, objašnjava Kesić.
Prema tome kako je izveden napad, vidi se da je on Rusiji najavljen, a Amerikanci su bili svesni da će Rusi informaciju preneti sirijskim vlastima, nastavlja on. Indikator da je Rusija prihvatila Trampove razloge za dejstvo u Siriji ogleda se u tome što ruske snage nisu obarale američke rakete, kaže Kesić.
„Što se mene tiče, vidim da su i jedna i druga velika sila pokazale uzdržanost i da su svesne da je ovo vrlo značajan momenat, koji može da ide u jednom ili u drugom pravcu. Može da ide u pravcu koji je koristan i poželjan, a može da izazove veću nestabilnost, ako se ide u nove napade i eskalacije“, objašnjava on.
Politički konflikti unutar američke politike svakako utiču na donošenje odluka o upotrebi oružanih snaga u inostranstvu, ali, prema Kesićevim rečima, odlučujući motiv koji je Trampa naterao na intervenciju je činjenica da je Tramp već duže vreme pod optužbom da radi za ruske interese. Sada je video priliku da, kako Kesić kaže, skine taj teret sa leđa i da usput pokaže da je odlučniji od Baraka Obame.
„Tramp jednim potezom prvo otvara sebi prostor što se tiče pitanja Rusije i drugo direktno ruši koncepciju da je neodlučan poput Obame. To je stvorilo i prostor u njegovoj stranci, koja mora da ga podrži kao odlučnog lidera. I jastrebovi su jako zadovoljni, ali moramo da vidimo šta će se desiti. Bila bi dobra i poželjna stvar da Tramp sa više sigurnosti ide u proces normalizacije odnosa sa Rusijom“, kaže Kesić.
Možda u ovom trenutku to ne deluje kao realnost, ali Tramp je intervencijom sebi izgradio bolju unutarpolitičku poziciju, dodaje analitičar.
„Jedini problem u ovome je, koje god da su njegove motivacije bile, što je dao motivaciju svim snagama koje žele da sabotiraju, možda čak i da uvedu Ameriku u sukob sa Rusijom, zato što ovaj napad dolazi preko jedne emotivne sene napada na civile hemijskim oružjem, a nije jasno ko je to uradio, koji su bili motivi. Znam da zapadni mediji misle da je sve crno — belo, ali mislim da je problem sa ovim, kao što je bilo za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji što se ne postavlja pitanje ko ovim napadom najviše dobija. A, ako pogledamo situaciju u Siriji, svako ima motivaciju da to blokira i sabotira“, zaključuje Kesić.
