U zemljama sa viševekovnom demokratskom tradicijom nepisano pravilo glasi: Ko izgubi na izborima — podnosi ostavku. U zemljama sa kraćom demokratskom tradicijom u kojima postoje i male stranke koje iz raznih razloga nisu sposobne da osvoje vlast, takođe se zna: U slučaju neuspeha, recimo, lošijeg rezultata nego na prethodnim izborima, lideri podnose ostavku.
I to je nepisano pravilo koje važi u svim zemljama u kojima se održavaju izbori, bez obzira na stepen razvoja demokratije. Tako nije u Srbiji.
Vuk, Šešelj, Čanak — pioniri nesmenjivi
No, vratimo se Srbiji. Za ovih 27 godina od ponovnog uspostavljanja višestranačja, izgleda da nema tako katastrofalnog poraza koji bi lidere stranaka nagnao da podnesu ostavku.
Počevši od večitog lidera SPO, nekadašnjeg „kralja trgova“ Vuka Draškovića, gubitnika svih izbora na kojima je učestvovao, čoveka koji je partiju sa stabilnih 600 do 800.000 glasova iz devedesetih, uoči 5. oktobra 2000. načinio „statističkom greškom“. Strankom koja danas ne bi mogla preskočiti cenzus ni kad bi on bio 0,5 a ne pet odsto.
Draškovićev kum i saborac sa početka devedesetih, takođe pionir višestranačja Vojislav Šešelj, šest puta je gubio na predsedničkim izborima, ali mu nije palo na pamet da podnese ostavku. Čak ni posle tek završenih predsedničkih izbora na kojima je zauzeo neslavno peto mesto i „pao ispod cenzusa“, sa dvostruko manje glasova od veseljaka Belog Preletačevića.
Još jedan „pionir“ Nenad Čanak obrukao se sa svega nešto više od jednog procenta glasova na tek završenim izborima, ali se povodom ostavke nije oglašavao, a izgleda i da i neće.
Svetli primeri — Koštunica i Dinkić
Izuzetak od pravila je Vojislav Koštunica, čovek koji je pobedio Slobodana Miloševića i koji je pokazao da u njegovom rečniku postoji reč „ostavka“. Kad je DSS pao ispod cenzusa, ne samo da je podneo neopozivu ostavku nego se potpuno odmetnuo iz javnog života.
Njegov svetli primer sledio je i Mlađan Dinkić.
I tu dolazimo do drugog problema, a to je karakter naših političkih stranaka koje su sve, sa izuzetkom ranog DS-a — liderske. Njihova specifičnost je i ta da vođe nisu u stanju da nađu adekvatne naslednike koji bi posle njihove ostavke nastavile da ih vode. Zato je pravilo, osim u slučaju DS-a i ranih radikala, da kad je lider napusti — stranka propada.
Što se pokazalo u slučajevima i Koštuničinog DSS-a i Dinkićevog G 17 plusa/URS-a.
A to nam dalje govori da srpske stranke nisu profilisane, nemaju jasnu ideologiju, niti se zna čije interese zastupaju. O prirodnoj smeni generacija da ne pričamo.
Kad se podvuče crta, ispada da se višestranačje u Srbiji na kraju treće decenije još nije izlečilo od dečjih bolesti. Kako stvari stoje, reč „ostavka“ će se pojaviti u političkom rečniku lidera tek kad nam višestranačje napuni pola veka, kad bi trebalo da dođe i do prirodne smene generacija.
