Početkom ove godine se navršilo 10 godina od kako je vešanjem, posle trogodišnjeg zarobljeništva, pogubljen predsednik Iraka Sadam Husein tokom rata koji je protiv Iraka vodila koalicija na čelu sa SAD. Rat koji je trajao od 2003. do 2010. godine otpočeo je pod izgovorom da Irak poseduje oružje za masovno uništenje.
Činjenica da je Pentagon platio 540 miliona dolara za lažne snimke Al Kaide i njima opravdao američku invaziju na Irak, ipak je u međuvremenu procurila u javnost, kao i snimci, što se konačno završilo priznanjem CIA.
Od završetka tog rata trebalo je da prođe šest godina pa da svet iz izveštaja komisije lorda Džona Čilkota sazna da se i Britanija uključila u rat koji je odneo nekoliko stotina hiljada žrtva, neki procenjuju čak i do milion, na osnovu nepostojećih dokaza.
Koliko će trebati da se dozna istina o najnovijem stradanju civila u navodnom napadu snaga sirijskog predsednika Bašara el Asada na pobunjeničko uporište Idlib? Trovanje hemijskim oružjem najmanje 72 civila, od kojih je 20 dece, u Idlibu bilo je povod za raketni napad SAD na vojnu bazu u Siriji.
Na tvrdnje Rusije da odgovornost za napad hemijskim oružjem nije na sirijskom režimu, Amerikanci su odgovorili „tomahavcima“.
U trenutku kada se vode mirovni pregovori o Siriji, pošto je DAEŠ marginalizovan od kada se na poziv Damaska Moskva uključila u vazdušne akcije protiv te terorističke organizacije, savršeno je jasno da sirijska vlast nije imala nikakvu potrebu da sebi puca u nogu nerazumnim hemijskim napadom.
Problem je očigledno to što je osim DAEŠ-a u Siriji marginalizovana i uloga Vašingtona. Zato je logično pitanje da li su američki „tomahavci“ ispaljeni na sirijski vojni aerodrom u Šairatu pokušaj njegovog vraćanja u igru.
Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov je odmah ocenio da akcije SAD u Siriji podsećaju na situaciju sa invazijom na Irak.
Član Odbora za spoljne poslove Saveta federacije Rusije Igor Morozov je tom poređenju dodao i razaranje Libije i bombardovanje Jugoslavije.
„Sada je savršeno jasno da je hemijski napad u Idlibu bio američka provokacija kako bi se opravdao napad na vazdušnu bazu“, naveo je Morozov.
Da su takve akcije specijalitet Pentagona i sami smo se uverili na sopstvenoj koži kada je „slučaj Račak“ poslužio kao pokriće za NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine. U tom selu nisu bili ubijeni albanski civili, kako je tada tvrdio šef verifikacione misije OEBS-a na Kosovu Vilijam Voker, već teroristi takozvane Oslobodilačke vojske Kosova.
To je dokazala sudija Danica Marinković, šef srpskog istražnog tima Okružnog suda u Prištini, prva Srpkinja koja je ušla u Račak. Ali koga su zanimali pravi dokazi.
Pored žrtava i uništene infrastrukture rezultat bombardovanja je instaliranje američke baze na Kosovu i Metohiji koje je pod patronatom SAD kasnije samoproglasilo nezavisnost.
Rat u Bosni i Hercegovini u kojem su Srbi bili dežurni krivci za sva zlodela posebno je obojen masakrima u Sarajevu u Ulici Vase Miskina 1992. i u dva slučaja na pijaci Markale, 1994. i 1995. godine.
Iako su svetski mediji, odmah pošto su se masakri dogodili, kao krivce optužili Srbe, zvaničnici UN su ocenili da se ne može sa sigurnošću utvrditi sa čije su strane granate došle. To su izjavili i tadašnji komandant snaga UN u bivšoj Jugoslaviji, britanski general Majkl Rouz i specijalni izaslanik UN za bivšu Jugoslaviju, japanski diplomata Jasuši Akaši.
Osim vojnih pokazatelja, u prilog tezi da su masakri bili režirani ukazivalo je i to što su se događali uoči nekog prelomnog trenutka za prekid rata. Tako se masakr u Ulici Vase Miskina dogodio odmah pošto je najavljeno potpisivanje Lisabonskog sporazuma, a drugi na Markalama odlučujuće je uticao na odluku NATO-a da bombarduje položaje Vojske Republike Srpske.
U najnovijem ratu u Siriji još su u svežem sećanju prizori sa „leševima“ iz Alepa koji se meškolje pod belim čaršavima.
Kao „zverstva“ Rusa u Siriji globalne medijske kuće Si-En-En i Bi-Bi-Si lansirale su snimke navodnih civilnih žrtava umotanih u bele pokrivače. Pošto im nije baš bilo lako da (ne) dišu ispod njih, nemarom urednika koji nije pregledao materijal pre puštanja, svet je saznao da su leševi prilično živahni. Bilo bi smešno da nije tragično.
Uostalom, Maks Blumental, novinar od profesionalnog integriteta, nagrađen nizom priznanja, kaže da „Kampanja za Siriju“ operiše po nalogu Vašingtona, iako se samoproklamuje kao zalaganje nezavisne advokatske grupe za mir i demokratsku budućnost Sirije.
„Ta grupa igrala je ključnu ulogu u sejanju slika i priča o hororu u sirijskom gradu Alepu, a u saradnji sa tamošnjim grupama kakve su Sirijske civilne odbrambene snage poznatije kao ’Beli šlemovi‘. U stanju je da na ulice izvede na hiljade demonstranata. Iako ima bitnu ulogu u oblikovanju zapadne vizije sirijskog građanskog rata, koji traje šest godina i sada je stvarni imidž ’Kampanje za Siriju‘, potpuno je nepoznat široj publici“, kaže Blumental.
Slike o stanju u Alepu, koje su zahvaljujući Kampanji otišle u svet, imale su, kako napominje, zadatak da opravdaju veći vojni angažman SAD u Siriji.
A ni „Beli šlemovi“ i „Kampanja za Siriju“ nisu samostalne organizacije. Osnovane su u saradnji sa američkom Agencijom za međunarodni razvoj (USAID), tačnije, njenim političkim krilom „Biroom za tranzicijske inicijative“.
Tako to rade Pentagonovi režiseri ratnih pohoda, donoseći svetu demokratiju na krilima „tomahavka“, a za račun svojih ekonomskih interesa.
