Otkrivanje jednog telegrama nedavno je svet podsetilo na ličnost za koju mnogi smatraju da je trasirala jevrejsko-palestinski sukob do današnjih dana. Namerno kažemo jevrejsko-palestinski, a ne izraelsko-palestinski, jer ličnost o kojoj govorimo, jerusalimski Veliki muftija Amin el Huseini, nije razmišljao u teritorijalnim, već u širim, nacionalnim kategorijama.
Tako se i njegova borba protiv Jevreja nije ograničavala samo na cionizam, kao ideologiju stvaranja jevrejske države na prostoru Palestine, već na borbu protiv svih Jevreja na svetu, antisemitizam.
Upravo je Huseiniju šef nacistički vojnih jedinica SS Hajnrih Himler poslao 2. novembra 1943, na 26. godišnjicu Balfurove deklaracije, kojom su Britanci, tadašnji upravljači Palestine, odobrili stvaranje jevrejske države, telegram u kome mu želi svu sreću u borbi protiv zajedničkog neprijatelja — jevrejskih osvajača.
Huseini je u žižu javnosti ponovo dospeo i pre dve godine, kada ga je izraelski premijer Benjamin Netanijahu optužio da je inspirisao Hitlera za masovno ubijanje evropskih Jevreja. Netanjahu je tom izjavom pokušao da dokaže dugu istoriju povezanosti između palestinskog nacionalizma i antisemitizma, ali vrlo brzo suočio se sa optužbama istoričara i političara za izvrtanje istorijskih činjenica. Među kritičarima bili su i Jad Vašem i nemačka vlada, čiji je portparol potvrdio nemačku odgovornost za Holokaust.
Međutim, ličnost Amina el Huseinija oduvek je služila izraelskim nacionalistima za dokazivanje iskonskog palestinskog antisemitizma, ali novootkriveni telegram svakako nije dokaz za tako nešto. On je samo dokaz da je Huseini bio aktivni podržavalac i promoter nacizma.
Takvih primera u muslimanskom svetu bilo je više, a bilo ih je i širom britanske imperije. Veliki Hitlerov poklonik bio je i iranski šah Reza Šah Pahlavi. Međutim, za razliku od Huseinija, surovi iranski modernizator u Hitleru i nacistima video je modernizatorski pokret koji mu je po svim osobinama odgovarao — bio je totalitaran, ali ne komunistički, bio je sekularan i bio je militaristički. Konačno, bio je dvadesetovekovni produkt.
Dok su Hitlerovi poklonici u Indiji ili Latinskoj Americi, na primer, u nacističkim idejama videli način da se oslobode kolonijalnih gospodara ili dominacije SAD, Huseini je otišao korak dalje. Dalje i od nacističkih i fašističkih propagandista kakvi su bili američki pesnik Ezra Paund ili norveški pisac i nobelovac Knut Hamsun. Huseini je bio i sve to, ali je pokušao da napravi jedinstveni spoj islamizma, panarabizma i antisemizma, koga je apstrahovao od svih drugih delova nacističke ideologije kao najvažniji. Nije isključeno i da se video kao budući arapski firer.
Rođen poslednjih godina 19. veka, Huseini dolazi iz jedne od najuglednijih palestinskih jerusalimskih porodica. Britanski upravljači Palestinom postavljaju ga 1921. na najvišu versku poziciju, za velikog jerusalimskog muftiju.
Bio je zagovornik arapskog nacionalizma, a 1936. se pridružio drugim arapskim liderima u pobuni protiv britanske vlasti. Pobuna je trajala do 1939, odnela je hiljade života, uključujući i dosta jevrejskih i navela je Britance da potraže način da se povuku iz Palestine.
Britanci su Huseinija uklonili sa položaja 1937, on tada beži u Liban, ali to ga ne sprečava da se i dalje predstavlja kao veliki jerusalimski muftija i čuvar jednog od svetih mesta islama.
Tokom Drugog svetskog rata podržao je antibritansku pobunu u Iraku i postao specijalni pobunjenički izaslanik za Italiju i Nemačku, u koju odlazi 1941. i sastaje se sa Adolfom Hitlerom. Tokom rata podržavao je naciste na različite načine. Između ostalog, kumovao je osnivanju zločinačke 13. SS „Handžar“ divizije, agitovao među zarobljenim crvenoarmejcima, muslimanima da se pridruže nacistima, drugovao sa Pavelićem i ostalim ustaškim vođama.
Nakon rata, Francuska ga drži u pritvoru, ali ga pušta i on prvo odlazi u Egipat, a zatim u Bejrut, gde umire 1974.
Huseini se protivio svakom jevrejskom nastojanju da na palestinskoj teritoriji uspostavi bilo kakav oblik države. Ne samo da je učestvovao u pobuni 1936—1939, već je učestvovao, inspirisao ili podržavao svaku antijevrejsku aktivnost od 1920. Protivio se i britanskoj Beloj knjizi iz 1939, bez obzira što je ona zabranila jevrejsko naseljavanje u Palestinu, ali je smatrao da daje isuviše dug vremenski okvir za stvaranje arapskih država. Takođe se protivio i planu podele Palestine koji su 1947. izradile UN.
Sastanak sa Hitlerom od 28. novembra 1941, kao i novootkriveni telegram u bogatoj prepisci Huseinija sa nacističkim vođama, služe protivnicima izraelsko-palestinskog dijaloga za povlačenje paralele između nacističkog antisemitizma i palestinske borbe za nezavisnu državu prema planu UN iz 1947.
Međutim, istoričari, kako zapadni, tako i izraelski, tvrde na osnovu britanskih izvora da Huseini nije bio inspirator Holokausta. Istoričar Moše Maoz sa Hebrejskog univerziteta kategorično tvrdi da je daleko od istine da je Hitler bio pod uticajem muftije i navodi da mu muftija nije bio potreban kako bi izvršio masovni zločin.
Muftija je na sastanku sa Hitlerom, a to se može pročitati u zapisniku koji se čuva u Britanskom arhivu, od nacista tražio podršku za arapsku nezavisnost od kolonijalne vladavine i tražio je da nacisti zvanično podrže nezavisnost Palestine, Sirije i Iraka pod arapskom vlašću.
„Arapi su prirodni prijatelji Nemaca, jer imaju zajedničke neprijatelje, a to su Englezi, komunisti i Jevreji“, rekao je tada Huseini Hitleru.
I to je sve. Zapisnik nigde ne navodi da je muftija predložio Hitleru da istrebi evropske Jevreje, kako je Netnijahu rekao, niti je Hitler otkrivao muftiji svoje planove za tako nešto. Međutim, neki svedoci koji su preživeli Holokaust tvrde da su videli muftiju u posetama koncentracionim logorima Zaksenhauzen, Mauthauzen i Aušvic.
Iako Maoz tvrdi da Palestinci Huseinija smatraju za jednog od očeva osnivača palestinske nacije, to nije sasvim tačno. Doduše, Maoz naglašava da je divljenje Huseiniju među Palestincima ublaženo zbog njegovog otvorenog pronacističkog stava, to nije jedini razlog.
Da su istorijske okolnosti posle Drugog svetskog rata bile sličnije današnjim, Huseini bi sasvim sigurno bio upamćen kao veliki nacionalni vođa. Pronacistička prošlost bila bi mu oproštena, a on bi postao veliki versko-politički vođa, baš onakav kakav priželjkuje da bude vođa DAEŠ-a — Abu Bakr el Bagdadi. Međutim, Huseinijev problem sastojao se u tome što se našao na pravom mestu u pogrešno vreme.
Sa sekularizacijom palestinskog pokreta za nezavisnost, pod uticajem egipatske revolucije i njenog vođe Gamala Abdela Nasera, Huseinijev uticaj je bledeo dok ga nije u potpunosti zasenio Jaser Arafat.
Ipak, ocena njegovog života, uticaja i političkog nasleđa moraće da sačeka neka bolja vremena, vremena u kojima će palestinsko-izraeslki sukob biti daleka prošlost. Do tada, poduhvat ocene „Hitlerovog muftije“ biće, kako kaže prominentni britanski novinar Robert Fisk, kao vožnja dva bicikla u isto vreme.
