Donald Tramp, predsednik Amerike, tvrdi da Nemačka NATO-u duguje 374 milijarde dolara, računajući i kamate, počev od 2002. godine. Nemačka kancelarka Angela Merkel uporno tvrdi da njena država NATO-u ne duguje — ni peni. Ko je u pravu, manje je bitno, ali činjenica je da ova organizacija, teška oko 2,8 milijardi dolara, svoje članice faktički drži u „dužničkom ropstvu“.
Kako?
Obavezu od dva odsto godišnje, koliko bi trebalo da odvajaju sve članice za NATO gotovo da niko ne ispunjava, jer prosto ne može toliko da izdvoji a da ne poveća poreze u svojoj državi, što znači i da smanji ili unazadi životni standard svojih građana.
Tu ne računamo Ameriku koja je i većinski „vlasnik“ NATO-a. Članstvo neke države u NATO-u plaća se od pet do deset miliona dolara, a da ne pominjemo i da sve ugovore koje države-članice imaju sa ovom organizacijom o remontu i nabavci oružja idu preko kompanija koje su američke i koje imaju ugovore sa NATO-om. A među 15 najvećih kompanija u svetu koje proizvode vojnu tehniku, sedam je iz Amerike.
To dovodi do toga da sve države-članice, koje su doduše dobrovoljno postale deo ove vojne alijanse, ulaskom u NATO ulaze u začarani krug iz koga teško mogu da izađu.
Na to za Sputnjik ukazuje vojni analitičar Andrej Mlakar, koji na pitanje da li je NATO najveći „zelenaš“ na svetu, odgovara i da jeste i da nije. NATO je, podseća on, savez ugovornih strana koje su se obavezale na kolektivnu odbranu. Samim tim preuzele su i kolektivnu obavezu.
„Međutim, činjenica je da se troškovi svake godine uvećavaju. To se pre svega odnosi na troškove mirovnih operacija koje su se od 1995. godine do sada uvećale skoro za 60 do 70 odsto. Sve nove članice od 1997. do zaključno 2008. godine pre svega su morale da se obavežu da će određenu sumu novcu izdvajati za NATO, što je oko dva odsto nacionalnog bruto dohotka. U ta dva odsto ulazi sledeće: plate za vojnike, finansiranje članstva, plate za birokrate, jer svaka članica ima svoje ljude zadužene u NATO-u i te misije ne broje manje od 10 do 15 ljudi“, navodi Mlakar.
Naš sagovornik navodi da članice NATO-a moraju da poštuju sve ugovore ove alijanse, pa i te da oružje kupuju i remontuju od američkih kompanija. To, navodi on, dodatno slabi armije samih država jer su pod stalnim pritiskom da prate standarde u osavremenjivanju.
„Slovenija je, na primer, izdvajala 1,5 odsto 2003. godine za odbranu. Kada je ušla u NATO, smanjivala je troškove za odbranu, osim obaveze prema NATO-u. Pare se troše na mirovne misije u kojima su učestvovali, standardizaciju, remont opreme… Sve se to faktički duplo plaća. Kao članice NATO-a morali su da imaju i odgovarajuću opremu, a u stvari se dešava sledeće: kupe opremu koju posle određenog vremena moraju da servisiraju. Ali postoje odgovarajući dobavljači, i ne može sama država da izabere najbolju ponudu, već se bira opcija koja je u kombinaciji sa NATO-om. Na primer: Ako kupiš 30 ’hamera‘, postoji ovlašćeni serviser tih vozila — Amerikanci. Dakle, ne može neko drugi da obavi remont tih vozila. To važi i za bilo koje vojno naoružanje, bilo da su helikopteri ili tenkovi. Drugi problem je, priča naš sagovornik, što se iz sopstvenog, a ne budžeta NATO-a, plaća taj remont, obuka kadrova i održavanje opreme. Sve je, dakle, vezano ugovorima, podizvođačima i standardima. To je začarani krug u kome se vrtiš, jer non-stop nešto plaćaš“, objašnjava Mlakar.
Epilog svega je, dodaje on, to da članice u sopstvenoj državi ne odlučuju u šta će da ulažu, koji sektor vojske će da razvijaju, već to određuje NATO, da ne bi došlo do dupliranja snaga.
„Na kraju, dođe se u situaciju da nema municije, određena oprema je stara, a sve to opet moraš da platiš“, naglašava on.
Sjedinjene Američke Države plaćaju najskuplju članarinu za NATO, 502,3 miliona, dok od svih 28 članica najmanje izdvaja Island, 975 hiljada, navodi se u istraživanju koje je objavio Centar za demokratsku tranziciju (CDT).
Članarina se određuje na osnovu veličine zemlje i BDP-a, a ustanovljava se na osnovu posebne procedure nakon poziva za članstvo, kao i kod drugih međunarodnih organizacija.
Prema ranijim procenama, članarina Crne Gore bi mogla da iznosi od 450 hiljada evra, ali to će se precizno znati kada ova država postane punopravna članica Alijanse.
Prema istraživanju CDT-a, 28 članica je, prema podacima iz 2014. godine, ukupno platilo 2,27 milijardi evra NATO-u. To podrazumeva vojni budžet od 1,4 milijarde, civilni budžet od 217 miliona i budžet za infrastrukturu od 650 miliona.
Nemačka plaća članarinu od 331,7 miliona, Francuska 249 miliona, Velika Britanija 238,6 miliona, Italija 197,8 miliona i Kanada 138,1 miliona.
Za njima su Španija sa 118,4 miliona, Turska 93,6 miliona, Holandija 74,1 miliona, Poljska 59,7 miliona, Belgija 46,1 miliona, Norveška 35,1 miliona i Danska 28,6 miliona. Među članicama koje manje izdvajaju, shodno veličini i BDP-u su Grčka sa 25 miliona, Češka 21,4 miliona, Rumunija 23,9 miliona, Portugalija 21,5 miliona, Mađarska 15,8 miliona, Slovačka 10,3 miliona i Bugarska 7,4 miliona. Hrvatska plaća članarinu od sedam miliona, Slovenija pet miliona, Litvanija 4,8 miliona, Luksemburg 3,5 miliona, Letonija 3,1 miliona, Estonija 2,3 miliona i Albanija dva miliona.
Mlakar smatra da namet koji je NATO uspostavio, a koji je Tramp rešen da naplati od država-članica, može da neke članice poput Turske u nekom trenutku natera i da istupe iz članstva.
„Ne bi me iznenadilo da Turska s obzirom na okolnosti tako nešto uradi“, kaže on.
Turska je inače do sada bila jedan od najboljih platiša NATO- a, a slede je Poljska, Estonija i Letonija. Sve ostale članice uključujući i Nemačku, nisu NATO-u platile ugovorenih dva odsto.
Njega ne čudi ni što je Nemačka, čija vojska trenutno raspolaže sa 177.077 vojnika, od kojih oko 5.000 angažovano u NATO misijama, namerava da do 2020. u svoju vojsku uloži 39,2 miliona evra kako u modernizaciju tako i u ljudstvo. Trenutno se 30.000 vojnika nalazi u procesu obuke, a oko 9.000 vojnika se bavi izbegličkom krizom. Na raspolaganju za vojne misije u inostranstvu Nemačka uvek ima spremnog 49.261 vojnika, preneo je „Velt“.
