Za svoje 64 godine Aleksa do sada nije ni video ni čuo za sličnu priču. Otkako se krmača oprasila, njegovo imanje je postalo svojevrsna atrakcija, jer ga brojni domaćini iz radoznalosti posećuju. Bašević se uz osmeh priseća trenutka kad je divlji vepar dopratio njegovu krmaču iz šume u njen obor.
Ipak, nije ni slutio da će se priroda ovako poigrati.
„Ja pošao gore da ovce vidim, kad pogledam krmača ide odozgo, a za njom krmak divlji vepar ide i stao je na 20 metara od mene i ništa, samo okrenu dole kontra, rekoh hvala bogu, ostala krmača suprasna“, priča Aleksa.
Aleksa je pre toga krmaču nekoliko puta vodio na oplodnju i za to plaćao. Priroda se, ipak, pobrinula da potomstvo dobije, i to besplatno.
„Opet će ona da ide u šumu, pa ću ja drugi put imati bar 15 prasića, bolje se isplati nego išta, evo prasadi nisam ništa davao, nju pustim da ide u žir, hrani se, a za jagnje moraš ovo moraš ono. Sad ću u proizvodnju divljih svinja, samo dok mogu da hodam“, poručuje Aleksa.
Ljudi su od pamtiveka pripitomljavali životinje i od njih stvarali domaće koje danas uzgajamo na seoskim imanjima i farmama. Ipak, ovo je dokaz da je zov divljine jači od svakog čovekovog uticaja.
Izvor: RTRS
