General-major prof. dr Bojan Zrnić načelnik je uprave za odbrambene tehnologije Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane, zaduženog za razvoj i proizvodnju naoružanja i vojne opreme. Sagovornik Sputnjika važi za jednog od najperspektivnijih u Vojsci Srbije, završio je Vojnu akademiju, kao prvi u rangu smer Raketni sistemi, i doktorirao u oblasti radarskih sistema. Završio je i Kraljevski koledž za odbrambene studije u Velikoj Britaniji, a u generalski čin unapređen je u 41. godini i tako postao najmlađi general u novijoj istoriji VS. Profesor je na Vojnoj akademiji na predmetima iz radarske oblasti.
Generale, objasnite nam ko zapravo čini ovaj važan srpsko-ruski Komitet i koliko često se on sastaje?
— Mešoviti komitet za vojnotehničku saradnju je telo vrlo visokog nivoa. Njime sa ruske strane predsedava prvi zamenik direktora Federalne službe za vojnotehničku saradnju gospodin Andrej Bojcov, a sa srpske ministar odbrane Zoran Đorđević. Tu je po još osam ljudi sa obe strane, oni su direktno odgovorni za pojedine segmente vojne industrije, sisteme naoružanja. Tu su naši predstavnici Komande ratnog vazduhoplovstva, generalštaba, a sa ruske strane predstavnici pomenute službe, Ministarstva odbrane, kompanije „Rosoborneksport“. Radi se tokom cele godine, a jednom godišnje se sastajemo, svake godine u drugoj zemlji, Rusiji ili Srbiji. Protokoli koji tom prilikom nastaju imaju veliki broj konkretnih zadataka, a zatim slede ekspertske posete. Sa poslednjom delegacijom razgovarali smo o pripremi za izvoz, remont i paketu logističke podrške za šest aviona koji su donacija Rusije.
Kad možemo da očekujemo da „migovi“ stignu u Srbiju?
— To pitanje je sada na nivou tehničke realizacije, očekujemo da se sve administrativne procedure u Ruskoj Federaciji završe vrlo, vrlo brzo, jer znamo da su naše kolege posvećene tom poslu, a ugovori su potpisani. Mislim da će se to desiti u sedmicama pred nama. To je zahtevan posao, to su ipak borbeni avioni, nisu to slatkiši, zahtevaju duboke procedure koje moraju da budu poštovane, zato ne treba praviti medijsku presiju da se saopšti tačan datum dolaska. Postoji vrlo jasan ritam postupanja po ugovoru, zna se i gde i kako će se avioni remontovati, pripremiti za upotrebu, za Vojsku Srbije.
Zadovoljstvo što nam baš Ruska Federacija poklanja avione očigledno je i kod Vaših kolega u vojsci. Zar nije potpuno svejedno odakle dolaze avioni, važno je da ih dobijemo?
— Mislim da je to jedna potpuno normalna reakcija imajući u vidu tradicionalno dobre, prijateljske odnose između dve zemlje, naročito u sferi naoružanja i vojne opreme. Vojska Srbije i dalje ima veliki broj sredstava ratne tehnike poreklom iz Sovjetskog Saveza, a u novije vreme takođe smo se opremali i savremenim sredstvima naoružanja kao što su Helikopteri MI-17, koji su prošle godine nabavljeni iz Rusije. Kompletna lovačka avijacija je poreklom iz SSSR-a. To je potpuno logična percepcija, kvalitet ruskog naoružanja je dokazan u praksi kod nas i širom sveta. Zadovoljstvo dolazi iz dva pravca, imamo tu emocionalnu vezu sa Rusijom kroz tradiciju prijateljstva, ali imamo i suštinski dokaz da je to vrlo kvalitetno naoružanje.
Nije česta situacija da vam neko dâ ovako vredan poklon, ali on je zahtevao veoma ozbiljnu analizu srpske strane, kako bi remont bio isplativ. Koliko našoj avijaciji znači dolazak aviona i zašto baš MiG-29?
— Dugi niz godina imali smo problem kontrole i zaštite vazdušnog prostora. Prvi izbor bila je nabavka novih aviona. To su veoma skupi sistemi, jer pored samog aviona morate da nabavite kompletan paket logističke podrške da bi se avion uopšte eksploatisao, uz to ide i novi arsenal ubojnih sredstava. To je za naš vojni budžet bila nemoguća misija. Zato se naša država obratila rukovodstvu Ruske Federacije da razmotri donaciju kojom bismo dopunili eskadrilu, jer imamo samo četiri aviona MiG-29. Dobićemo dva dvoseda, što je jako važno zbog dodatne obuke naših pilota. Ono što je važnije, dogovoren je paket kompletne logističke podrške životnom ciklusu aviona, oni će u najmanju ruku ostati u eksploataciji 13 godina. Takođe smo ugovorili prelazak na održavanje prema stanju, to znači da možemo da im dodatno produžimo životni vek.
Naši piloti su sjajni, ali čini se da će oni koji će voziti „migove“ koji stižu, ipak morati da prođu dodatnu obuku.
— Zajedničke obuke i zajedničke vežbe u oblasti avijacije su počele nezavisno od projekta donacije šest aviona MiG-29. Naši piloti svake godine zajedno sa svojim ruskim kolegama izvode vežbe, imaju obuku, jedne godine u Ruskoj Federaciji u centru za obuku borbenih pilota, a druge u Srbiji. To je proces koji je počeo odavno i ovaj projekat nije vezan za donaciju, jednostavno se neko prirodno naslonio na to. On je deo odlične saradnje koju imamo sa Vojskom Ruske Federacije.
Zbog atraktivnosti „migova“ negde se izgubila informacija da treba da dobijemo i tenk T-72 i druga oklopna izviđačka vozila, pominjan je BRDM-2. Da li je to isti paket pomoći ruske Vojske?
— Naša strana je iskazala molbu da se razmotri mogućnost i eventualne tehničke pomoći za sredstva kopnene vojske. Trenutno se razmatraju opcije za koje očekujemo da će imati povoljan ishod, da bismo pre svega unapredili vatrenu moć i oklopnu zaštitu naših oklopno-mehanizovanih jedinica i da bi porastao kapacitet izviđačkih jedinica kroz sredstva koja bi u narednom periodu bila isporučena. Tokom aprila očekujemo dolazak delegacije radi nastavka razgovora o velikoj pomoći u sredstvima ratne tehnike za kopnenu vojsku. Ruska strana sa pravom insistira da nema konkretnih objava dok se ne postigne dogovor o dodatnoj vojnotehničkoj pomoći.
Kakva je priroda neposrednih odnosa i kontakata sa kolegama iz Vojske Ruske Federacije, delegacija jeste na visokom nivou, ali pretpostavljam da taj odnos pored profesionalne, ima i drugu dimenziju…
— Prisutna je jedna strašno velika posvećenost kolega. I u situacijama kada nastaju problemi, a oni daju maksimalan doprinos. Kada smatramo da je nešto nemoguće ili nepristojno da se traži, oni nam olakšaju time što sugerišu da je i tako nešto moguće, da nije sramota da pitamo, tražimo. To je jedna vrsta refleksije dubinskih odnosa i simpatija, ajde da budemo potpuno otvoreni, na koje mi uvek, redovno nailazimo na tim sastancima. Oni imaju svoju službenu, protokolarnu dimenziju, ali postoji taj deo pre i posle koji ne može da se fabrikuje. Održan je veliki broj sastanaka, menjaju se i ljudi, ali uvek postoji jedno osećanje koje dolazi kroz poruke koje se šalju, a mi ih doživljavamo kao mogućnost da dobijemo najbolje uslove da nešto kupimo ili dobijemo. To je nešto što je moja direktna impresija iz tih razgovora, prosto, dobijamo podršku koja je iznad naših očekivanja.
