Danas je popularno mišljenje da se u Sovjetskom Savezu proizvodilo vrlo malo stvari. Moguće je da je ovo mišljenje nastalo, jer su ljudi živeli na jednom mestu, išli u iste prodavnice i, gledajući njihov asortiman, mislili da je tako bilo u celom SSSR-u, ali kada počnete da se zanimate za to, shvatite da je to gledište pogrešno, rekao je vlasnik muzeja Vladimir Gordejev.
„Na primer, samo domaćih kasetofona bilo je nekoliko stotina vrsta, iako je pred očima mnogih bio izbor od najviše desetak modela, jer je čitav taj asortiman bio rasut na ogromnoj teritoriji. Zbog toga se ovde najčešće čuju dve fraze: ’Ja sam imao isti takav‘ i ’Nikada nisam video ovakav‘. Posetioci ih svaki put ponavljaju“, istakao je Gordejev.
Beskonačna kolekcija
„Muzej Gordejeva“, kako je svoju inicijativu nazvao Vladimir, tematski apsolutno nije ograničen. U njemu se izlaže sve, od mopeda do božićnih ukrasa, od sovjetskih personalnih računara do ukosnica i klizaljki. I svaka stvar izaziva čudan osećaj oduševljenja, topline i nostalgije. Vladimir smatra da je to zbog toga što se ranije u proizvodnju ulagalo više ručnog rada, a osim toga ove stvari su iz nedavne ere koju još mnogi pamte.
„Skoro svaki drugi posetilac vraća se i donosi neke predmete, mnogi se nadaju da ću ih ja u muzeju sačuvati. Imam mnogo eksponata na razne teme, na primer, samo iz sovjetske škole mogu da popunim nekoliko stalaža: knjiga, kancelarijskog materijala, do dnevnika različitih godina. Već sada moj izložbeni prostor zauzima dvesta kvadratnih metara, a za pet godina, siguran sam da neće moći da stane ni u petsto. I verujte, to će biti zanimljiva izložba! Ali veličina prostorije i nedostatak polica za sada mi ne dozvoljavaju da se proširim. Čim se pojavi nova polica, odmah je popunjavam. Zaradim novac i kupujem još. Okvire naručujem u Moskvi, u Ikei, a police i stakla mi prave ovde. Na žalost, finansijske mogućnosti mi ne dozvoljavaju da odmah kupim svu potrebnu opremu, tako da sada u skladištu stoji ogromna količina stvari koju je nemoguće prikazati posetiocima“, kaže Gordejev.
To što odsustvo tematskog ograničenja čini ovu ekspoziciju praktično beskonačnom Vladimir smatra plusem, jer eksponati stalno mogu da se obnavljaju i gledaoci svakih šest meseci vide novu izložbu.
Životno delo
Vladimir Gordejev ima četrdeset i sedam godina. On je video smenu mnogih političkih sistema, ali i potpuni slom ljudskog mišljenja: materijalni svet počeo je da se zamenjuje virtuelnim.
„Tokom mog života zvuk je prešao sa magnetofonskih traka do ’oblaka‘. Sada više nema nosača i sve ove promene, od primitivnog mehaničkog zapisa do pohranjivanja na ’oblaku‘ (cloud) desile su se pred očima jedne generacije“, objašnjava osnivač muzeja.
Prema njegovim rečima, to se desilo prebrzo. Čitavo doba projurilo je za nekoliko decenija i ostavilo mnoge artefakte koji postepeno zastarevaju i nestaju.
„Osnovna ideja muzeja je da se te stvari sačuvaju u originalu“, ističe Gordejev.
Zajedno sa stvarima i epohom koju simbolišu, odlazi i mnogo značajnih stvari, smatra on. Glavna stvar koju ljudi gube je živa komunikacija koja je počinjala od zajedničkih igara u pesku, jer sovjetske igračke su bile same po sebi interaktivne — pojedincu nije bilo zanimljivo da se igra sam. Sada su internet, računari i pametni telefoni zamenili mnoge vrste interakcije: postalo je moguće da se igrate sami, da se komunicira i razmenjuju informacije bez izlaska iz kuće. Čovek je počeo da se zatvara u digitalnu čauru. A „Muzej Gordejeva“ ima za cilj da podseti stariju generaciju, kao i da ispriča mladim ljudima o nedavnoj prošlosti.
„Za sada muzej radi vikendom ili radnim danima uz prethodni telefonski poziv. Ja lično vodim u obilazak i razgovaram sa posetiocima. Muzej je za mene postao životno delo, išao sam ka njemu skoro dvadeset godina i konačno sam stigao. Pamtim svaku stvar iz kolekcije: gde sam je uzeo, odakle ona potiče, zbog čega. Ukratko o mopedima mogu da pričam čitav sat. O igračkama takođe. Mogu dugo da govorim o magnetofonima kojih imam pedeset komada, a to je samo početak kolekcije!“, kaže Vladimir.
U „Muzeju Gordejeva“ zaista ima mnogo zanimljivih i neočekivanih eksponata. Tu su i prvi sovjetski kasetofon „Desna“ iz 1968. godine, kopija „Filipsa“ i prvi sovjetski video-rekorderi, kako profesionalni, tako i domaći.
U muzeju se nalaze zanimljivi modeli sovjetskih plejera, kao što je „Dijana“, koja je počela da se prodaje osamdesetih godina. Postoje veoma retki i eksperimentalni modeli i čak uvezena tehnika. Na primer, korejski magnetofon, koji umesto zadnjeg poklopca ima još jedan prednji deo sa stubovima, kasetofonom, tasterima, pri čemu obe strane mogu da rade istovremeno. A u jednoj od kutija je najmanji plejer na svetu veličine kasete napravljen u Japanu.
Vladimir ima još dve strasti: sakupljanje automobilčića i figurica i obe ove kolekcije su izložene u muzeju.
„Automobilčićima se bavim već nekoliko godina. Sve to vreme su stajali kod moje kuće i evo, konačno sam odlučio da ih pokažem. Sada se pojavilo mnogo kineskih modela sovjetskih automobila. Ali ja nemam nijednog ’kineza‘. Ovo su sve sovjetske igračke koje imaju najmanje 25-30 godina. Neke i više. A figurice sakupljam odavno. To je već savremena proizvodnja, njih proizvode nekoliko firmi u Ukrajini i Rusiji. One su prilično skupe. Sakupio sam mnogo različitih figurica poznatih ljudi, među kojima su Hruščov, Mister Bin i Čerčil. Sličnu zbirku nećete videti ni u jednom muzeju Vitebska. Bez obzira na to što su napravljene sada, ja sam ih izložio, jer smatram da tako postavka izgleda življe“, objašnjava Vladimir.
Prepravljeno ne znači dobro
„Muzej Gordejeva“ počeo je sa mopedima — još jedne Vladimirove strasti. On ih sada ima nekoliko desetina i zato misli da podeli ekspozicije i izloži mopede posebno, van grada. Ovi eksponati imaju posebne zahteve.
„U Belorusiji smatraju ako stvar je stara, ona obavezno mora da se prefarba, ne shvatajući da time gubi vrednost i postaje beskorisna. Predlagali su mi nekoliko mopeda sa modernom farbom, ali ja ih nisam uzeo. Jer možete da ofarbate deset puta, možete da očistite do metala, a za 20 godina kada se pojave nove tehnologije, moći će ponovo da se prefarba, ali se originalna boja nikada neće vratiti. Nje ili ima ili nema. Postoji međunarodna klasifikacija prema kojoj je čak trideset odsto osnovne boje viša kategorija. Ali to je za veoma stare stvari koje imaju više od sto godina. A ukoliko je izvršena kompletna restauracija, to je već druga, niža kategorija. Naravno, ja nemam sve sa fabričkom bojom, ali se trudim da uzimam originalne stvari. Uzimam ofarbanu stvar samo ako ne mogu da je nađem, a i onda se nadam da ću jednog dana naći original“, ispričao je kolekcionar.
Vladimir planira da otvori retro foto-studio sa enterijerom podeljenim na decenije: tridesete, četrdesete, pedesete godine prošlog veka, sa kolekcijom artefakata koji odgovaraju izabranoj epohi. Svako će moći da dođe, uzme odeću odgovarajuće veličine i napravi foto-sesiju. Ali to su planovi za daleku budućnost.
Vladimir je u Vitebsk došao iz Moskve u najvećoj meri zbog toga da bi tu otvorio svoj muzej. On kaže da su u Rusiji i Evropi veoma popularni ovakvi „muzeji nepolitizovane nostalgije“ koji pričaju priču o našem detinjstvu i mladosti. „Muzej Gordejeva“ za sada nije poznat.
„Jednostavno, Vitebsk je grad koji voli modu. A muzej za sada nije u modi, jer se mnogi ljudi sećaju stvari koje ja izlažem, a neki ih čak imaju i kod kuće. Za sada još postoji težnja za novim: novi telefon, nova odeća, novi auto… U međuvremenu, ja ću čuvati eksponate i kada se ljudi zasite novinama i dođu kod mene, ja ću im pokazati divan muzej“, istakao je Gordejev.
