Američki predsednik Donald Tramp potpisao je izvršnu naredbu kojom se dozvoljava nastavak gradnje dva kontroverzna naftovoda koja bi povezala Kanadu sa američkim rafinerijama u Teksasu — „Kiston“ i „Dakota“. Bivši predsednik Barak Obama stopirao je ove projekte zbog protivljenja grupa za zaštitu životne sredine, kao i protesta američkih starosedelaca preko čijih teritorija bi naftovodi trebalo da prođu.
U centru kontroverzi bio je prvenstveno naftovod „Kiston“. Planirano je da bude dug 1.897 kilometara i trebalo bi da se proteže od naftnih polja u Alberti u Kanadi do Nebraske u SAD, gde bi se priključio već postojećem naftovodu. Kapacitet bi mu bio 830.000 barela (131.959.459 litara) dnevno. Južna ruta, od Oklahome do Meksičkog zaliva otvorena je pre tri godine.
Izgradnja naftovoda je inicijativa privatnih kompanija, a troškove izgradnje dele kanadska kompanija „Transkanada“ sa drugim, manjim kompanijama koje se bave transportom nafte.
Postojećim naftovodima iz Kanade se u američke rafinerije već transportuje oko 550.000 barela dnevno, a pošto naftna polja u Alberti nemaju izlaz na more, a svake godine se proširuju, pojavila se potreba za bržim i većim transportom do velikih teksaških rafinerija. Sve grane naftne industrije, i proizvođači, i prerađivači, i oni koji se bave transportom saglasili su se da je između Kanade i SAD potreban novi naftovod većeg kapaciteta.
Brži i veći transport kanadske nafte u teksaške rafinerije značio bi i smanjenu zavisnost severnoameričkog tržišta od nafte iz drugih regiona sveta, Bliskog istoka i Južne Amerike, a potpisujući naredbu predsednik Tramp je izjavio da će izgradnja novog naftovoda doneti Amerikancima 280.00 novih radnih mesta.
Međutim, bivši predsednik Barak Obama nije delio Trampov entuzijazam. Iako je 2010. kanadski Nacionalni energetski odbor odobrio izgradnju „Kistona“, Obama je stopirao izgradnju na osnovu saveta američke Agencije za zaštitu životne sredine (EPA).
Obamino mišljenje bilo je direktno suprotno Trampovom — projekat neće sniziti cene nafte, neće obezbediti dugoročna radna mesta i neće uticati na energetsku (ne)zavisnost.
Međutim, čak i tada, američka administracija je pokazivala znake zbunjenosti prema izgradnji naftovoda. Isprva je bilo rečeno da „Kiston“ neće imati značajan uticaj na životnu sredinu, zatim je „Transkanadi“ savetovano da promeni rutu, jer su neki delovi Nebraske kroz koje je „Kiston“ trebalo da prođe osetljivi. Na kraju Obama nije dozvolio izgradnju.
Trampu životna sredina nije na prvom mestu. On više razmišlja o ostvarenju obećanja datim u kampanji. Između ostalog, učiniti Ameriku velikom, kako je glasio njegov izborni slogan, znači i nova radna mesta za Amerikance koji su deindustrijalizacijom svoje zemlje izgubili poslove. Sa druge strane, Tramp naglašava da će se naftovod graditi isključivo američkim čelikom.
„Gradimo Ameriku, gradimo naftovod, želimo da pravimo i cevi“, rekao je Tramp, „to će zaposliti mnogo radnika u čeličanama i vratiti ih natrag na posao".
Međutim, mnogi borci za zaštitu životne sredine tvrde da izgradnja naftovoda poput „Kistona“ samo ohrabruju dalju proizvodnju i potrošnju fosilnih goriva koji podstiču globalno zagrevanje. Sa druge strane, realnost pokazuje da izvora „čiste“ energije nema dovoljno da zadovolje želje potrošača.
Tome u prilog govori i podatak da je i pored napretka u proizvodnji održivih izvora energije planirano da naftna polja u Alberti udvostruče proizvodnju do 2030. Taj sukob dveju Amerika, one „ekološki svesne“, koja se zalaže za smanjenje korišćenja fosilnih goriva i one „industrijske“, koja svoje oličenje nalazi u Donaldu Trampu, podigla je spor oko izgradnje „Kistona“ na simbolični nivo.
Sa jedne strane, ako naftovod bude izgrađen, dostupnost fosilnih goriva u SAD i Kanadi biće lakša i jeftinija, što gasi nade enviromentalistima u promenu svesti potrošača. Sa druge, ako ne bude naftovoda, bila bi to velika pobeda boraca za zaštitu životne sredine.
