Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan upozorio je da Evropljani širom sveta neće moći bezbedno da hodaju ulicom ako ne promene stav prema Turskoj i pozvao je Evropu da poštuje ljudska prava i demokratiju.
Na ovu poruku Ankare ubrzo je stigao i odgovor Berlina — nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer istakao je u prvom predsedničkom govoru da turski lider rizikuje da uništi sve što je njegova zemlja postigla poslednjih godina.
Razdor između Turske i evropskih država nastao je zbog želje turskih vlasti da održavaju mitinge u cilju prikupljanja podrške dijaspore na referendumu u Turskoj zakazanom za 16. april, na kome Erdogan želi da proširi svoja ovlašćenja. Evropske države, međutim, nisu izdale dozvolu za održavanje takvih mitinga, a Turska je u više navrata optužila Nemačku da koristi „nacističke taktike“ pri zabrani mitinga.
Aleksandar Fatić, naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, smatra da je pravi uzrok povišenih tenzija između Brisela i Ankare činjenica da je EU izneverila Tursku. Kako kaže, EU je dugo vremena Turskoj obećavala postepenu integraciju u svoju strukturu, bez ikakve iskrene namere da to ispuni.
„Jedine situacije kada je Evropska unija bila konstruktivna prema Turskoj bile su one kada je Turska Uniji bila potrebna, kao što je ova situacija sada kada Turska zadržava oko tri miliona izbeglica sa Bliskog istoka da se ne preliju u evropske zemlje. Drugi razlog tenzijama je taj što Evropska unija ima prema Turskoj isti pristup kao i prema malim zemljama kao što smo mi, zemljama-kandidatima, ne shvatajući da je Turska zemlja koja ima potpuno drugačiju samopercepciju od na primer Hrvatske, Srbije ili BiH. To je zemlja koje je, pre svega, mnogo veća i svesna je svoje veličine, snage i uticaja, i to je zemlja koja upravo zato i ne prihvata takav pristup EU“, kaže Fatić u emisiji „Svet sa Sputnjikom“.
Kako kaže, Erdoganova partija je to shvatila videvši da su institucije u Turskoj duboko penetrirane od strane EU. Posle puča, Erdogan je odlučio da sa tim raščisti i da razmisli o alternativnim strateškim orijentacijama.
„Videli su da tu mogu da se oslone na Rusiju, jer od EU, u dugoročnom smislu, za njih i njihovu politiku i samopercepciju sebe kao važnih, nema budućnosti“, napominje Fatić.
Zamenik direktora turskog Centra međunarodnih političkih istraživanja i EU iz Ankare Džan Bajdarol smatra da se kriza u odnosima između EU i Turske najviše odražava na Turke koji žive u Evropi i ističe da se sve više oseća jačanje „turkofobije“ i „erdoganofobije“. On takođe napominje da su njegove bojazni većim delom u vezi sa odnosom koji Turska ima sa Savetom Evrope i Sudom za ljudska prava, nego sa samom EU.
„Sve ukazuje da se radi na tome da Turska postane ’bliskoistočni mulj‘. Vrlo je verovatno da i u samoj Turskoj postoje snage koje to žele i na tome rade, ali je problem u tome što oni sami ne shvataju kakve pogubne probleme takve tendencije mogu da donesu sa sobom“, kaže Bajdarol za „Svet sa Sputnjikom“.
Turska je u međuvremenu odlučila da njeni političari više neće držati političke skupove u Nemačkoj uoči aprilskog referendum, a Jurij Mavašev, rukovodilac političkog odeljenja Centra za istraživanje savremene Turske, takvu odluku vidi kao rezultat činjenice da zvanična Ankara, bez obzira na nesuglasice, Berlin i dalje smatra važnim igračem.
„Turska je spremna da normalizuje odnose sa državama EU, jer je Ankara shvatila da je igra protiv EU otišla predaleko i sada je važno sačuvati određene poluge uticaja za svaki slučaj, za buduće dane. Zadatak Turske je bio samo da ukaže na određene nesuglasice koje postoje u vezi sa EU i njenom politikom, i taj je zadatak odrađen“, kaže Mavašev.
Sa druge strane, podvlači Mavašev, Turska odustaje od organizacije mitinga jer ne želi otvoreno da dobije šamar kao što je to bio slučaj sa Holandijom. Turske vlasti su nakon incidenta na relaciji Amsterdam—Ankara bile veoma uvređene, ali su i shvatile da ne žele ponovo da prolaze kroz isti problem. Mavašev smatra da je poenta sadašnjih poteza turskih vlasti da pokažu da posle referenduma više ništa neće biti isto.
„Želja im je da još jednom pokažu ono o čemu je Redžep Erdogan govorio — da posle referenduma koji će se najverovatnije pozitivno završiti po njega, sa Evropom niko neće razgovarati kao do sada. Drugim rečima, žele da pokažu da Brisel može da zaboravi na ’staru Tursku‘ koja je bila voljna da strpljivo čeka 50 godina na pragu EU“, napominje Mavašev.
Dušan Proroković iz Centra za strateške alternative kaže da i u Briselu i u Ankari postoje politički akteri koji su napravili velike zaokrete u kojima su se izgubili spoljnopolitički prioriteti, što je rezultiralo poremećenim odnosima. On međutim napominje da se glavna geopolitička bitka vodi zapravo na polju pitanja — da li će Turska napustiti NATO.
„Odnosi između Evrope, koja se vremenom širila i razvijala, i Turske godinama su bili više loši nego dobri. Više je tu Turcima mahano nekom šargarepom nego što su imali realne koristi od puta u EU. Sa druge strane, Turska je od samog početka praktično unutar NATO-a. Njena baza u Indžirliku je korišćena za nadzor celokupne srednje Azije, koja je u tom trenutku pripadala Sovjetskom Savezu. Komandni kadar turske armije je u odličnim vezama sa Zapadom, čak je deo njih i školovan na zapadnim vojnim školama i akademijama. Turska je dakle u potpunosti bila integrisana u taj evroatlantski bezbednosni okvir, i samim tim bez Turske NATO više ne bi izgledao isto“, napominje Proroković.
