Govorilo se da je Aljaska data za dugove, poklonjena, ustupljena u najam. Pričalo se i da su je Amerikanci na prevaru uzeli od Rusa. Govorilo se i da je Aljasku prodala Katarina Velika, a da je za dobijeni novac kupovala balske haljine.
Uprkos rasprostranjenim legendama, Aljaska je prodata 1867. godine za vreme cara Aleksandra Drugog, a pogodba je bila poštena i obe strane su imale dobre razloge da je sklope. Odluka o prodaji nije bila ishitrena, o tome se pregovaralo godinama.
Ruski car imao je tada razloga da odlikuje svoga predstavnika u Vašingtonu verujući kako je Amerikancima „podvalio“ ogromno divlje prostranstvo (veličine dva Teksasa) na kojem nema ničega osim snega i leda. Osim toga, razlog za prodaju su bile i finansijske teškoće u Rusiji i strah da bi druge svetske sile mogle da preuzmu kontrolu nad teritorijom.
Ruski car je po tom pitanju imao i svoje istomišljenike. Bilo je i onih koji su predvideli ekspanziju SAD i mislili su da će prodaja Aljaske doprineti jačanju partnerskih odnosa sa Amerikom. Osim toga, smatralo se i da bi Rusija trebalo svoje napore da fokusira na jačanje pozicije u Aziji. Još jedan argument koji je išao u prilog prodaje Aljaske bio je taj da će Rusiji vremenom biti sve teže da štiti svoje udaljene teritorije.
„Prodaja Aljaske bila je praktično neizbežna“, u izjavi za Sputnjik ističe istoričar i vodeći naučni saradnik Instituta opšte istorije Ruske akademije nauka Aleksandar Petrov.
„Glavna ideja je pripadala velikom knezu Konstantinu Nikolajeviču, a suština se svodila na tri teze. Prvo, mi moramo da posvetimo više pažnje razvoju Amura i Dalekog istoka. Drugo, Rusko-američka kompanija je neprofitabilna i trebalo bi je eliminisati. I na kraju, Aljasku ćemo ionako izgubiti, jer je pod jakim uticajem SAD, koje su u razvoju, i pre ili kasnije će te teritorije osvojiti. To su te tri teze, a bilo je i drugih argumenata. U principu, ako se pažljivo analizira zaključuje se da je rusku Aljasku teoretski bilo moguće zadržati, ali za to je bila neophodna volja države“.
Međutim, u tom trenutku država je imala druge brige — Krimski rat samo što se završio, a novac je bio potreban za obnavljanje flote i vojske, ali i za brojne druge planirane reforme.
Postoji i mišljenje da je Aljaska data u bescenje. Za 1,5 miliona kvadratnih kilometara zemlje Amerikanci su platili samo 7,2 miliona dolara, tj. manje od 5 centi po hektaru. Međutim, Amerika je nudila i znatno manji iznos od toga — samo 5 miliona dolara, ali je ruska strana uspela da istrguje i izvuče još par miliona.
Međutim, mnogi u Rusiji su smatrali, a i dalje smatraju, da je prodaja Aljaske ogromna greška i kratkovida odluka. Moguće je da su tome doprinele i priče o tome da nije prodata, već da je data u najam, a da je Amerikanci prosto nisu vratili. Neki idu još dalje i veruju da je sovjetski lider Nikita Hruščov poklonio zemlju Americi.
Sve do 1959. godine Aljaska čak nije ni bila zvanično američka država, navodno zbog „ekonomske zaostalosti“. Pravi razlog je, kako su neki verovali, u tome što su Amerikanci čekali da istekne period od 90 godina, za koji mnogi tvrde da je bio deo ugovora iz 1867. godine, prema kojem Aljaska nije prodata, već samo „iznajmljena“. Ipak, Hruščov je 1957. godine potvrdio pravo SAD na Aljasku.
Tek dve godine kasnije Aljaska je postala 49. država SAD, pošto je predsednik Dvajt Ajzenhauer potpisao pravo na vlasništvo i izvršenje promene broja zvezdica na američkoj zastavi.
Oko te trgovine uvek je bilo mnogo glasina, kaže Petrov.
„Taj sporazum o prodaji Aljaske može se tumačiti na više načina, a poznato je da je ugovor bio na engleskom i francuskom jeziku. Osim toga, postojali su tzv. tajni protokoli i transakcija se odvijala u tajnosti. Čak i sama Rusko-američka kompanija, koja je upravljala teritorijom, nije bila upoznata sa tim. Sve je dovelo do mnogo glasina i nagađanja“, dodao je stručnjak.
Još jedno pitanje koje do danas izaziva polemike u ruskoj javnosti jeste na šta je potrošen novac od prodaje Aljaske? Po istorijskim podacima, novac je otišao na izgradnju železničkih pruga u Rusiji i kupovinu parne lokomotive od Nemačke.
Međutim, kupovina Aljaske je izazvala i burna negodovanja u Americi. Zemlja se još nije bila oporavila od građanskog rata između Severa i Juga, a novac se „baca“ na „zaleđenu zemlju“.
„Šta će Americi ta ’škrinja sa ledom‘ i 50.000 divljih Eskima koji za doručak piju riblje ulje?“, protestovala je štampa u SAD, a protiv kupovine su bili i Senat i Kongres. Pa ipak, 30. marta 1867. godine u Vašingtonu je potpisan sporazum o prodaji pola miliona hektara ruske teritorije SAD, a sva negodovanja su utihnula kada su na toj zemlji Amerikanci pronašli zlato.
Novine su pisale o grumenima zlata veličine kokošijeg jajeta, kojih ima na celoj Aljasci. Za samo nekoliko dana Severnu Ameriku je zahvatila „zlatna groznica“. Reke ljudi su u nadi da će se obogatiti hrlili na najseverniju teritoriju SAD. Svet tako nešto nije video.
Za nešto više od veka od momenta pronalaska zlata, na Aljasci je iskopano skoro hiljadu tona tog plemenitog metala. Njegova vrednost je čak 90 puta veća od sume koju su Amerikanci platili Rusima za tu teritoriju, ne računajući druga nalazišta, prirodne resurse, šume i, naravno, naftu. Tada su Aljasku prozvali — „Severni Eldorado“.
Prva naftna nalazišta pronađena su početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Nalazište „Nort Soul“ američki mediji nazvali su „najvećim otkrićem u istoriji Severne Amerike“. Danas četvrtinu ukupne nafte i gasa, proizvedenih u SAD, daje Aljaska. Prirodne rezerve te zemlje i arktičkog epikontinentalnog pojasa procenjuju se na najmanje pola triliona dolara.
„Radi se o tome da su Amerikanci u početku na to gledali kao na kupovinu ’ledene kutije‘, ali već posle 10-20 godina ispostavilo se da je ova zemlja bogata prirodnim resursima, na primer ribom, a sada love i krabe. Ukratko, ispostavilo se da je ta zemlja pravi rudnik zlata, bukvalno i figurativno. Sada se tamo nalaze dokazane rezerve nafte, što govori o tome da će se Aljaska i dalje dinamično razvijati. Problem ostaje u tome što je to ogromna teritorija, a ljudskih resursa je malo. Ali, generalno gledano, Amerikancima se ta kupovina posrećila“, zaključio je Petrov.
Nastaviće se…
