Među narodima bivše Jugoslavije, Srbi su najveći jugonostalgičari, a Albanci sa Kosova najmanji, pokazalo je norveško istraživanje koje je objavljeno ove nedelje.
Prema rezultatima regionalnog megaprojekta „Strategija simbolične izgradnje nacije u državama Jugoistočne Evrope“, u Srbiji za Jugoslavijom žali 71 odsto građana, dok u južnoj srpskoj pokrajini žal za bivšom državom iskazuje svega pet odsto stanovništva.
Procenat jugonostalgičara u Bosni i Hercegovini je nešto manji nego u Srbiji — 68 odsto, sledi Crna Gora (63 odsto), Makedonija (45 odsto), pa Hrvatska (18 odsto). Slovenija je izostavljena iz ovog istraživanja.
Kad se analiziraju rezultati i zvanična spoljna, pre svega regionalna, politika država naslednica SFRJ, stiče se utisak da srpska politika prati javno mnjenje, dok ostale države „miniraju“ jugonostalgičarsku politiku „građenja mostova saradnje“.
Na svim regionalnim samitima u poslednje vreme Srbija insistira na ekonomskim projektima koji bi povezali ono što se danas naziva regionom, dok istovremeno Bakir Izetbegović pokreće reviziju tužbe za genocid, Hrvatska redovno blokira „srpski put u EU“, a Hašim Tači jednim potezom pera prisvaja srpsku imovinu na Kosovu.
I Hrvati su jugonostalgičari
Istoričar dr Predrag Marković kaže za Sputnjik da se rezultati ovog istraživanja ne poklapaju u potpunosti sa regionalnim državnim politikama, što pokazuje podatak da u Bosni imamo visok stepen jugonostalgije, a politika te zemlje nije, uslovno rečeno, projugoslovenska.
Kad je reč o Kosovu i Hrvatskoj, gde je najmanji procenat žala za Jugoslavijom, Marković kaže da se Kosovo nikad nije integrisalo u Jugoslaviju koja je ipak bila država Južnih Slovena i kosovski Albanci je nikad nisu osećali kao svoju državu.
„Kod Hrvata je situacija dosta komplikovana. Kao što vidimo, i stepen tog pozitivnog sećanja na zajedničku državu je dosta visok, nešto manji nego u Srbiji i Bosni, ali s obzirom da je današnja hrvatska država potpuno antijugoslovenska i da je napravljena kao antijugoslovenski projekat, onda je jugonostalgija jača nego što bi se reklo po državnoj politici“, smatra Marković.
Pisac Muharem Bazdulj kaže za Sputnjik da podaci istraživanja za njega, suštinski, nisu iznenađujući, ali bi on očekivao da u BiH ima najviše jugonostalgičara zato što je situacija objektivno najgora i što je osetila najgore posledice od raspada Jugoslavije.
Žrtve raspada
On dodaje da možda činjenica da je u Srbiji više nostalgičara nego u Bosni i nije iznenađujuća imajući u vidu da Srbija nije izašla iz Jugoslavije svojevoljno, nego je „ostala kao ostatak Jugoslavije“ nakon odvajanja Crne Gore. Takođe, u ekonomskom smislu i stanja u društvu i „Srbija je velika žrtva raspada Jugoslavije“.
„Imajući u vidu da su unutar Jugoslavije Srbi kao narod bili najdisperziraniji, odnosno da su živeli u velikom broju i u Hrvatskoj i Bosni, gde su bili konstitutivni narod, kao i u Crnoj Gori, pa čak i u nezanemarljivom broju i u Makedoniji i Sloveniji. To pokazuje da je Jugoslavija kao takva bila jedini način da svi Srbi žive u jednoj državi i onda je ta vrsta nostalgije razumljiva“, smatra Bazdulj.
Nizak jugonostalgičarski sentiment Hrvatske i Kosova Bazdulj tumači činjenicom da su tamo na vlasti „pobednički nacionalizmi“, odnosno da i političke elite i javnost „imaju osećaj da su pobedili“.
S druge strane, u Srbiji ideja s kojom se ušlo u raspad Jugoslavije — da Srbi imaju bolji položaj nego što su ga imali — nije se ostvarila, dok u BiH imamo „tri nacionalne politike, a nijedna od njih nije ostvarila svoj cilj“. Visok procenat jugonostalgije u Crnoj Gori i Makedoniji on objašnjava visokim stepenom „podeljenosti unutar društva“.
Civilizacijska vrednost i reciprocitet
Kad je reč o srpskoj regionalnoj politici pružanja ruke susedima, iako oni uglavnom na pruženu ruku odgovaraju „zabijanjem noža u leđa“, sagovornici Sputnjika smatraju da ona nije mazohistička, već da je, dugoročno, pragmatična i racionalna.
Regionalna saradnja je jedna od osnovnih civilizacijskih vrednosti i kad-tad će morati da se uspostavi jedna čvrsta regionalna saradnja kao što postoji između Holandije i Francuske ili Francuske i Španije, smatra Marković, pogotovo što manje-više govorimo jednim jezikom, pa će ta saradnja na mnogim poljima biti lakša i jednostavnija.
„Bitno je da, ipak, treba da postoji neki reciprocitet i nema potrebe da samo Srbija pravi neke ustupke na svoju štetu. Na primer, u polemici koja se nedavno razvila oko makedonskog stava o Kosovu, Srbija je u pravu. Srbija je jedina zemlja koja podržava Makedoniju u svemu, a Makedonija nije podržala Srbiju ni oko priznavanja Kosova. U tom smislu, neki reciprocitet bi mogao da se sprovede“, kaže Marković.
Kad je reč o nekoj mogućoj budućoj jugoslovenskoj integraciji, on smatra da će se neki prostori integrisati, a neki neće. Prema njegovim rečima, neće biti nikakvih problema da se integrišu Srbija i Crna Gora, nešto će većih problema biti sa integracijom Bosne, mnogo teže će se integrisati Hrvatska, Slovenija nema nikakve potrebe da se integriše, Kosovo se nikad neće integrisati, a sudbina Makedonije je veoma neizvesna.
Šta smo naučili od Davutoglua
Uprkos tome što Albanija i Kosovo koriste svaku priliku da „miniraju“ Srbiju, Marković kaže da će put „Niš—Priština—Drač“, na kome insistira Srbija, biti jedini izlaz Kosova ka Evropi i „nama je bolje da budemo ključ tog regiona za izlazak u svet nego da napravimo zid“.
Regionalna politika Srbije je, prema Bazdulju, dugoročno gledano pragmatična i dobra između ostalog i zbog percepcije Srbije u zapadnom svetu iz devedesetih, jer se svaki grub i nediplomatski potez Srbije gleda kroz stroži filter nego što se gledaju takvi potezi susednih zemalja.
Čak i ako se to zanemari, suluda je politika bilo koje zemlje koja želi da bude konfliktna prema zemljama koje je okružuju, smatra Bazdulj.
„Što bi se reklo, geografija je sudbina i svaka odgovorna spoljna politika ima onu frazu koju je u Turskoj pokušao da sprovede Davutoglu — nula problema u odnosima sa susedima. Naravno, zbog ogromnog prtljaga koji se kod nas vuče, vrlo je teško doći do toga. To u krajnjoj liniji ni Turcima nije uspelo, ali težnja tome da nemaš problema sa susedima, odnosno da težiš saradnji koja bi bila racionalna i pragmatična, mislim da je to zrela politika“, zaključio je Bazdulj.
