Ništa nije bilo neobično tog dana, niti smo imali bilo kakvu dojavu da će se nešto tako desiti. To jasno govori o albanskoj konspiraciji i pokazuje u kolikoj su tajnosti sve to pripremali. Vrlo je čudno da, recimo, u Kosovskoj policijskoj službi u kojoj je bilo puno Srba, čak ni oni ništa nisu znali i nisu načuli šta se sprema.
Ovako se Ranđel Nojkić, politički analitičar s Kosova i Metohije, priseća 17. marta 2004. godine. Tog dana on je bio na protestu u Čaglavici, koji je bio organizovan zbog prebijanja jednog Srbina. Kada su hteli da se razilaze, iz pravca Prištine su masovno i organizovano dolazili Albanci.
„Tog trenutka smo se odmah okrenuli i vratili se nazad, stali smo i zauzeli položaj, najbolji da odbranimo ono što se može odbraniti. Mogu da vam kažem da je zahvaljujući tom protestu, na kojem smo se zadesili, Čaglavica odbranjena. Bilo je na početku nekih pet-šest kuća zapaljeno, ali ostali deo sela je odbranjen. Uprkos činjenici da je Kfor bio prisutan, nisu uspeli bilo šta da urade. Ali prema informacijama koje smo kasnije dobili, Kfor je bio sastavni deo te akcije. Oni su u nekim delovima Kosova i Metohije prvo izbacivali Srbe iz kuća, ne da bi ih zaštitili, nego da bi po napuštanju domova te kuće bile potpuno spaljene“, kaže Nojkić.
On ukazuje da su Albanci bili potpuno iznenađeni odbranom Srba, ali i da se KPS odmah podelio, pa su srpski i albanski policajci prešli svako na stranu svog naroda.
„Moram da kažem da je bilo pripadnika međunarodnih snaga koji su bili veoma bliski sa Srbima i davali su im određeni instrukcije kako da se zaštite. Sve je trajalo dosta dugo, dok se nije pojavio američki Kfor. Onog trenutka kada se prvi američki vojnik pojavio, Albanci su prestali sa svim aktivnostima. To je bilo u predvečerje 17. marta. Već smo imali informacije da se u Mitrovici i u ostalim krajevima gde su Srbi takođe vode žestoke borbe tamo gde su mogli da se organizuju, nisu bili naprosto proterani“, kaže Nojkić.
Srbi su tog dana potegli oružje i to je mnoge od njih spasilo. Plašili su se posledica, ali Nojkić kaže da ih niko zbog toga nije dirao. Po njemu, to jasno govori da je sve bilo organizovano, ali da je u jednom trenutku izmaklo kontroli. On pretpostavlja da su Albanci možda prekoračili određene dogovore koje su imali sa predstavnicima međunarodne zajednice.
Srbi u teškim trenucima pokazuju jedinstvo i tih dana zaboravili su sve političke, stranačke razmirice i sve druge razlike.
„Posle godinu i više dana, kada smo sa političkim predstavnicima Albanaca otvoreno razgovarali o tome, oni su bili vrlo iznenađeni. Njihov strateški cilj je bio da se cela Čaglavica zapali, a da se onda krene na okolna sela: Laplje selo, Preoce, Gračanicu, i dalje tamo prema Lipljanu, Gušterici, Lepini i oni su mislili da će sve to da očiste. Međutim, taj talas je bio zaustavljen na samom početku u Čaglavici. Mi smo taj put Priština—Skoplje nekih pet-šest dana držali pod potpunom blokadom i kontrolom. Nismo dozvolili da neko prođe i posle pet-šest dana nije to moglo da se izdrži kad se situacija smirila i tenzije pale, onda je saobraćaj krenuo“, podseća Nojkić.
Kada je reč o verskim objektima, Nojkić kaže da su u Prizrenu i Bogorodica Ljeviška, ali i Bogoslovija i Saborna crkva obnovljene i zahvaljujući toj obnovi danas Bogoslovija Kirilo i Metodije funkcioniše i sada prva generacija završava školovanje.
„Dakle, obnovljeno je tamo gde je moglo da se to sačuva. Postoje kućepazitelji u verskim objektima na Kosovu i Metohiji i tamo gde su oni mogli da budu prisutni crkve su počele da žive, tamo gde to nije bilo moguće bili su meta vandala tako da nije bilo velike koristi od obnove nekih od objekata“, kaže Nojkić.
Govoreći o povratnicima, Nojkić kaže da se mali broj proteranih vratio.
Iz Obilića su svi bili proterani, vratili su se ali pošto zaštita nije bila odgovarajuća, i dalje je bilo sporadičnih napada, ljudi su strahovali za svoju decu za svoje živote i onda su se polako povlačili. Tako da u Obiliću sada ima nekoliko porodica, u Kosovu polju je slična situacija. Obnovljene su neke kuće, ali ljudi se nisu zadržavali. Nojkić misli da u Kosovu Polju sada ima možda dve-tri porodice. To sve pokazuje da su efekti sedamnaestog marta i danas vidljivi.
Tamo gde su Srbi ostali, severni deo kosovskog pomoravlja, Sirinićka župa, Štrpce, Brezovica organizovali su se i u kosovskim institucijama brane svoje interese.
„Zahvaljujući tome ostali su u tom broju i zato danas imamo situaciju da su Srbi na izvestan način vrlo važan politički subjekat i da se sada bore za određena prava, za formiranje Zajednice srpskih opština“, kaže Nojkić.
Na pitanje koliko danas ima jedinstva među Srbima na KiM, Nojkić kaže da se Srbi ujedine samo kad je velika muka.
Kao i ranije godišnjica pogroma biće obeležena na KiM. Srpska pravoslavna crkva uvek je bila nosilac svih tih obeležavanja, pa će tako biti i ove godine.
Na pitanje da li se boji nekog novog pogroma, Nojkić kaže da misli da je to vreme prošlo, ali da predstoji politička borba u kojoj Srbi moraju da učestvuju. On smatra da to učešće ne sme da bude izvedeno na način kako do sada.
„Srbi moraju da budu aktivni ne samo u institucijama nego i pred međunarodnom zajednicom. Moraju da ukažu zašto se i kako krše određeni zakoni“, zaključuje Nojkić.
