Pet okeana, pet „plavih džinova“, pored simbola prostranosti, bezuslovne snage prirode, bilo je oduvek poprište sukoba interesa velikih sila. Toj grupi velikana uskoro bi moglo da se pridruži Južno kinesko more, koje po veličini ne može da parira svojoj krupnijoj „braći“, ali, po kopljima velikih sila koja se već uveliko lome na tom prostoru, svakako će predstavljati svetskog geopolitičkog gorostasa.
Smešteno je između dva plava „giganta“ koji predstavljaju dve nikad pomirene civilizacije — sa jedne strane Indijskog, a sa druge Tihog okeana. I baš na tom mestu, možda i simbolično, prepliću se nepomirljive struje Istoka i Zapada. Između dva okeana formiran je poligon za obračun starih civilizacija sa novim interesima u svetskoj geopolitičkoj areni.
Južno kinesko more predstavlja glavni plovni pravac snabdevanja dela Azije u kome živi preko milijardu ljudi. Godišnja vrednost robe koja prokrstari tim putem iznosi preko 5 biliona dolara, što ga čini jednim od najprometnijih svetskih vodenih tokova.
Takođe, istraživanja su pokazala da, sem ribe, potencijal tog mora predstavljaju i bogata nalazišta nafte i zemnog gasa. Upravo zato, zbog preuzimanja postojećih grebena i ostrva, nastao je i teritorijalni spor između okolnih zemalja. Kineska vojska i mornarica već dugi niz godina prave veštačka, a transformišu i postojeća ostrva u vojne baze.
Vojska SAD je tek u drugom Obaminom mandatu zauzela čvrst stav prema politici NR Kine i osudila njene teritorijalne pretenzije. Trenutno, najznačajniji kontinuitet u vođenju politike između Donalda Trampa i stare administracije Baraka Obame izgleda da će biti takozvana pacifička politika „odložene konfrontacije“ sa NR Kinom. Bivša postavka Bele kuće započela je proces diplomatske ofanzive pridobijanja na svoju stranu zemalja koje imaju interes u Južnom kineskom moru. Uz tradicionalne američke prijatelje Japan i Južnu Koreju, Obama je uspeo da ostvari značajne uspehe u zbližavanju sa Vijetnamom, Laosom i Mjanmarom.
Stari kurs nastavio je Donald Tramp, čini se na još žustriji način nego što je prethodna administracija to činila. I pre nego što je postao predsednik, obećavao je čvršći stav prema intenzivnom ekonomskom i vojnom jačanju kineskog uticaja, kako u Aziji tako i u svetu. Još od kineske zaplene podvodnog drona američke vojske, zatim ignorisanjem politike „jedne Kine“ i telefonskog razgovora Trampa i predsednice Tajvana, koji je Kina protumačila kao otvorenu provokaciju u decembru prošle godine, došlo je i do pretećih izjava sa obe strane.
Izjava državnog sekretara Reksa Tilersona da Kini treba onemogućiti pristup veštačkim ostrvima i odgovor komandanta kineske ratne mornarice da bi u tom slučaju Kina bila primorana da upotrebi vojnu silu radi zaštite svoje teritorije, pokrenuli su varnice na samom početku Trampovog mandata.
Međutim, nakon svih razmirica, u februaru je usledio telefonski razgovor Trampa i Si Đinpinga, koji je opisan kao izuzetno kurtoazan i pomirljiv, gde se Tramp saglasio sa politikom „jedne Kine“.
Privremeno spuštanje lopte na relaciji Peking—Vašington verovatno ne znači i kraj varnicama oko Južnog kineskog mora. Naime, Tramp je već suočen sa dovoljno problema u sopstvenoj državi — od optužbi da njegova administracija tajno sarađuje sa Rusijom, preko masovnih protesta zbog odluke o zabrani ulaska građana šest većinski muslimanskih zemalja, pa sve do dosad nezapamćenih napada američkih medija na integritet i kompetentnost 45. američkog predsednika. Sa takvim stanjem kod kuće, on će se verovatno prvo posvetiti „čišćenju sopstvenog dvorišta“ da bi tek onda mogao da povlači značajnije poteze vezane za jagmu oko strateški važnog mora uklještenog između dva okeana.
Značajan faktor u teritorijalnim sporovima oko Južnog kineskog mora predstavljaju i Filipini i njihov predsednik Rodrigo Duterte. Naime, Duterte, otkad je postao predsednik 2016. godine, privlači pažnju svojim izjavama i delovanjem kako na unutrašnjem tako i na spoljnom planu. Naglim zaokretom, Duterte se istrgao iz američkog „zagrljaja“ i izjavio da budućnost svoje zemlje vidi u savezu sa Kinom i Rusijom. Manila, glavni grad Filipina, uz Hongkong je najveća luka u Južnom kineskom moru, i od značaja će biti Duterteovo opredeljenje na čiju će stranu stati u narednom periodu.
Ništa manje važan igrač u azijsko-pacifičkoj regiji nije ni Severna Koreja.
Konstantnim pretnjama i testiranjem svog nuklearnog arsenala, Severna Koreja izaziva povećano američko prisustvo i ubrzano naoružavanje Južne Koreje i Japana. Kini svakako ne odgovaraju sve učestalije provokacije iz Pjongjanga, i verovatno će pokušati da obuzda Kim Džong Una u daljem širenju napetosti u već dovoljno narušenim vojnopolitičkim odnosima u azijsko-pacifičkoj regiji.
Dalje komplikacije se nastavljaju upravo odgovorom SAD Pjongjangu, a ujedno i Pekingu: napredne protivraketne sisteme THAAD koje SAD postavljaju u Južnoj Koreji Kina doživljava kao oružje raspoređeno da bi se kontrolisao njen raketni potencijal. Neposredno pre ovog događaja, Kina je rasporedila u svojoj najsevernijoj provinciji Heilođijang projektile „dongfeng 41“ dometa 14.000 kilometara kojima je Amerika u dometu.
Tihi hladni rat u burnim Azijskim vodama samo će biti pospešen povećanjem budžeta SAD koji planiraju da izdvoje dodatnih 55 milijardi dolara. Taj novac neće biti trošen na nove, inovativne projekte već će, po rečima Džejmsa Matisa, šefa Pentagona, biti usmeren ka remontu postojećih borbenih aviona i helikoptera za koje se utvrdilo da u značajnom broju nisu u letnom stanju i da su zapušteni jer su američka okosnica poslednjih godina bili dronovi.
Tenzije u azijsko-pacifičkoj regiji će nastaviti da rastu. Ako imamo u vidu ekonomske prognoze rasta azijskih zemalja tog regiona, Južno kinesko more će sigurno biti poprište daljih vojnih i ekonomskih nadmudrivanja. Bure koje će biti izazvane u tom kraju sveta imaće uticaj na sve zemaljske meridijane, i zato treba pažljivo osluškivati vibracije i strujanja voda u tom mini-ringu svetskih teškaša.
