„Krim je naš“ podelio je najnoviju istoriju Rusije na „pre“ i „posle“. Teško je reći da li je Vladimir Putin osetio karakter transformacije nacionalne samospoznaje nakon potpisivanja sudbonosnog dogovora 18. marta 2014. godine, ali je očigledno da je ta odluka značajno olakšala traganje za nacionalnim identitetom ruskog naroda nakon katastrofe 1991. godine, jer upravo je predsednik iz godine u godinu pokretao ovo pitanje na sastancima sa elitama, inteligencijom, činovnicima. Svaki put neuspešno. Država nije bila spremna za takav razgovor.
Ulazak Krima u sastav Rusije ujedinio je naciju po prvi put za poslednje dve decenije. Nije to bilo ni zbog teritorijalnog proširenja, ni zbog zaštite od spoljašnjeg pritiska, već zbog osećaja solidarnosti, zajedništva, iznenadne spoznaje svojih korena, koji dopiru daleko pre sovjetskog perioda, u carsku Rusiju.
Ne sme se potceniti ni imperijalistički osećaj. Rusija prvi put nakon 1945. godine nije izgubila, već je dobila teritoriju i to ne ratom. Krimljani su sami pokazali želju da uđu u sastav zemlje. To je podiglo samopouzdanje naciji i likvidiralo „gubitničko“ osećanje. U javnosti, u medijima, među činovnicima odjednom se probila reč „Rusi“, pojavio se pokušaj artikulacije „ruske ideje“. Sam predsednik, u neprekidnom traganju za nacionalnom idejom, zaustavio se na „patriotizmu“.
Važno je dodati da se nacija nije uvukla u ideološki pancir, bez obzira na sankcije i oštru konfrontaciju sa zapadnim „partnerima“. Nema agresivne reakcije kako vlasti, tako i naroda, a nije došlo ni do ideološkog razdora sa evropskim vrednostima.
