Kada je Francuska 2010. godine uvela zakon o zabrani nošenja burki i nikaba, javnost širom Evrope se podelila, ali se tim pitanjem nije dugo bavila. Od poslednjih terorističkih napada u Evropi pitanje zabrane burki aktuelno je u gotovo svim zemljama Evropske unije.
Nemačka kancelarka Angela Merkel pozvala je na potpunu zabranu burki i to baš u trenutku kada je najavila da će tražiti novi mandat za mesto kancelarke i novi mandat na čelu njene Hrišćansko-demokratske unije.
Evropski sud pravde odluku o zabrani nošenja verskih simbola doneo je baš dan pre holandskih parlamentarnih izbora na kojima, naravno, dominiraju pitanja migrantske krize i integracije izbeglica, a ta zemlja nedavno je usvojila i zakon kojim se zabranjuje nošenje burke u školama, bolnicama i javnom prevozu.
Međutim, komentarišući odluku suda, pisac i reditelj đakon Nenad Ilić kaže da ona verovatno ima mnogo dublje korene i namere, ali i da ga nije iznenadila. To što radi evropska birokratija traje već neko vreme, reč je o podrazumevanim stvarima na tragu obezličavanja čoveka, to oni zapravo rade i u tome su jako dosledni, kaže Ilić za Sputnjik.
„Važno je da mi drugi, koji to gledamo, razmislimo da li stvarno želimo da uđemo u to kolo, da pristanemo na tu vrstu obezličavanja. A tema da li verska prava i verska osećanja spadaju u nešto što je isto tako elementarno kao ta famozna ’ljudska prava‘ koja su mnogo više pod znakom pitanja i mnogo više ideološka i dogovorna stvar, za ozbiljnu je raspravu i ozbiljno razmišljanje. Problem je što živimo u vremenima kad nema ni ozbiljnih rasprava, ni ozbiljnog razmišljanja, nego se sve rešava na prvu loptu“, kaže Ilić.
Predizborni adut u Evropi, zabrana nošenja „pokrivala“, daleko je od Srbije, kao i strah od terorizma. Iako je islam jedna od tradicionalnih religija u našoj zemlji, na ulicama Srbije, češće u seoskim sredinama, moguće je videti samo žene koje nose hidžab, maramu koja najmanje pokriva lice od sve tradicionalne odeće koju nose muslimanke širom sveta.
Ali, ovde se ne radi o garderobi, već o osnovnim ljudskim pravima, među kojima je pravo na veroispovest, ali i ispovedanje vere. Ono što nam se danas čini daleko, jednoga dana može da zakuca i na naša vrata, previše smo sebi približili poslednju liniju odbrane, upozorava đakon Nenad Ilić.
„Kao što je istorija bezbroj puta pokazala, kad pustim da urade nešto komšiji, kad pustim da mu ograniče prava, kad ograniče prava nekome u mojoj zemlji ili mome gradu, sutra će ih i meni ograničiti. Ali izgleda da ljudi nikako ne uspevaju tu pamet da vrate, da se sete da bi bilo pametno uvek malo ofanzivnije braniti svoja prava, a ne čekati tako egocentrično i sebično poslednji trenutak. Onda je već kasno“, kaže ovaj pravoslavni publicista.
On dodaje da treba da branimo ostale vere, ako želimo da zaštitimo našu. Kada se pravoslavnim hrišćanima ovako jednog dana ograniče prava ona se neće napasti direktnim zabranama, one će biti opravdane, kaže Ilić.
„Zamislite neku zarazu, neku epidemiju jačeg gripa tokom koje će, na primer, zabraniti ljudima da se okupljaju. Ili još gore, zabraniti im da se pričešćuju. To je naučno–fantastični scenario, ne želim dublje da zalazim u njega, ali postoji milion načina da se u okviru ove bezvredne civilizacije nađu načini kako će se razumno opravdati nešto i onda će se uvek pridobiti dovaljan broj ljudi, jer, zaboga, dolaze demokratski procesi u kojima se neke stvari usvajaju“, kaže Nenad Ilić za Sputnjik.
Naš sagovornik dodaje da se očigledno približava trenutak kada ćemo odbaciti nasleđe predanja i početi da glasamo oko svega.
„Ne znam zašto se ne glasa da li želimo baš crveno svetlo na semaforu, te stvari se smatraju aksiomom, a ne smatraju se verska pripadnost i verska pravila koje nasleđujemo. Treba da budemo spremni na sve, ovakve stvari nisu loše da se podcrtaju da bismo znali šta nas čeka sutra“, zaključuje Ilić.
Evropski sud pravde doneo je oluku da poslodavci mogu da zabrane radnicima da nose „vidljiva politička, ideološka ili religijska obilježja“, uključujući hidžab. Zabrana mora da bude zasnovana na internim pravilima kompanije o „neutralnom oblačenju“, a ne na željama klijenata.
