Kad je Holandija, kao i Nemačka i Austrija pre nje, proteklog vikenda zabranila visokim turskim zvaničnicima da prisustvuju mitinzima dijaspore na njenoj teritoriji, kako bi dali podršku aprilskom referendumu o predsedničkim ovlašćenjima, Redžep Tajip Erdogan nazvao je Holanđane i Nemce fašistima, pozvao međunarodne organizacije da Holandiji uvedu sankcije i poručio da se ta zemlja ponaša „kao banana-republika“.
Potom je poručio Holanđanima da će za proterivanje turskih ministara „platiti visoku cenu“ i da će ih „naučiti međunarodnoj diplomatiji“, a premijer Turske Binali Jildirim zapretio je Holanđanima „najgrubljom mogućom odmazdom“.
Turski imigranti su u Roterdamu u nedelju organizovali proteste koje je policija razbila koristeći pse i vodene topove, a demonstranti su bacali kamenje i flaše i jurišali konjima na policiju sa štitovima i njihova oklopna vozila. Nekoliko demonstranata je prebijeno, a Ministarstvo spoljnih poslova u Ankari je poručilo da holandski ambasador u Turskoj ne mora neko vreme da se vraća sa odsustva.
Holandski premijer Mark Rute potom je izjavio da „zapaljive“ izjave predsednika Turske i potezi zvaničnika u Ankari ne pomažu smirivanju tenzija i deeskalaciji diplomatskog skandala, koji kao da se sve više zahuktava.
Željko Budimir sa Fakulteta političkih nauka u Banjaluci kaže u razgovoru za Sputnjik da se iz najnovijih događaja, ali i izjava i holandskih i nemačkih političara jasno vidi da je s evropskim multikulturalizmom gotovo, kao i da je Turska, na neki način, raskrstila s time da želi članstvo u Evropskoj uniji.
„Evropa, a pre svega Nemačka i Holandija, prema Turskoj se odnosi slično kao centar prema periferiji. Turska ne želi više da igra ulogu evropske periferije, ona želi da igra glavnu ulogu, i to pokazuje pre svega time što je završila sa geopolitičkom orijentacijom prema Evropi. Ona više nema stratešku spoljnu politiku koja je usmerena prema članstvu u Uniji kao najvažnijem cilju“, kaže Budimir.
Trenutni diplomatski sukob je direktna posledica sve komplikovanijih političkih odnosa Ankare i Zapada, kaže on za Sputnjik, i dodaje da je u centru zbivanja zapravo pokušaj turskog predsednika da redefiniše i unutrašnju i spoljnu politiku zemlje, odnosno da oslonac nađe u orijentaciji prema Bliskom i Srednjem istoku i Centralnoj Aziji.
Upitan šta bi mogle da budu kratkoročne, a šta dugoročne posledice najnovije krize u odnosima Turske i Zapada, sagovornik Sputnjika podseća da Turska ima veoma jaku kartu u rukavu: direktnu kontrolu nad milionima migranata koji žele da se nađu na evropskoj teritoriji.
„Turska je svesna da, iako je ovo sukob u diplomatsko-političkoj ravni, turska manjina u zapadnoevropskim državama može da bude ozbiljan politički faktor u vremenu koje dolazi. Političke posledice svega toga će biti zategnuti odnosi Ankare s ovim zemljama, a u budućnosti će se sve više komplikovati zato što Turska ne želi da bude na globalnoj periferiji, van glavnih evropskih i svetskih događaja. Države EU će morati da redefinišu svoj odnos prema Ankari, jer iako je Turska veran partner Zapada, ona u svakom slučaju nije doživljena kao ravnopravan partner“.
Aleksej Obrazcov sa Visoke škole ekonomije i Centra za istočne i afričke studije smatra da bi zaoštravanje evropsko-turskih odnosa moglo da bude indirektno vezano sa normalizacijom odnosa između Moskve i Ankare. On podseća da su Holandija, Nemačka i Francuska pred izborima, a da vladajuće stranke u tim zemljama imaju veoma čvrst i negativan stav prema Rusiji. Obrazcov napominje da oni sada gube na popularnost i pokušavaju da dobiju poene tako što zaoštravaju odnose i sa Turskom.
„Na taj način Evropa gubi ugled demokratske zajednice, ali i zaboravlja da zavisi od Turske kada je reč o izbegličkom talasu. Ovi veoma nepromišljeni potezi zapadnih političara još jednom dokazuju da su Turci u savremenoj Evropi građani drugog reda i da EU dosledno krši pravila i norme ponašanja koje je sama svojevremeno uvela. Posle obaranja ruskog aviona rusko-turski odnosi nikad neće biti kao pre, ali se oni ipak postepeno poboljšavaju. Rusija i Turska su potrebne jedna drugoj, one međusobno zavise pa su zainteresovane za što intenzivniju saradnju, i to se definitivno ne sviđa evropskim liderima, jer su navikli da proglašavaju jednu zemlju za "žrtvenog jarca" i da je napadaju u skladu sa principom "svi protiv jednog". Jačanje rusko-turskih odnosa onemogućava takvo ponašanje i razbija mit o svemogućoj EU, bilo da je reč o ekonomiji ili o propagandi", poručuje Obrazcov.
Na pitanje Sputnjika šta je uopšte bio povod da evropske zemlje zabrane prisustvo turskih političara na skupovima iseljenika, Željko Budimir kaže da je to pitanje, u suštini, veoma kompleksno.
„Evropa se zaista ne slaže s Erdoganovim ustavnim reformama, koje će definitivno glavne instrumente vlasti u Turskoj da stave u ruke jednog čoveka — predsednika države. Međutim, u suštini je problem dublji — Turska zapravo sada želi da bude zemlja koja se pita za sve, a Evropa ne želi da pristane na tu njenu ulogu. Pored toga, Evropa nema jednu, zajedničku spoljnu politiku, ona ostaje na nivou zemalja-članica, i sad imate jedno, da se tako izrazim, civilizacijsko reagovanje zemalja koje se osećaju kao da su ugrožene od turske, muslimanske manjine, koja u njima počinje da igra sve značajniju ulogu“, kaže Željko Budimir za Sputnjik.
Inače, okupljanje u znak podrške turskoj vladi i protiv proterivanja turske ministarke iz Holandije juče je organizovano i ispred ambasade u Sarajevu, a učesnici su mahom bili turski državljani koji žive u BiH.
Ministar finansija Nemačke Volfgang Šojble poručio je Ankari da se „vrati razumu“, jer će u suprotnom biti teško nastaviti slanje ekonomske pomoći, a jedna od vladajućih stranaka u Nemačkoj, Hrišćansko-socijalna unija, zatražila je povlačenje nemačkih vojnika iz vojnih baza u Turskoj.
I premijer Danske Lars Loke Rasmusen predložio je turskom kolegi Binaliju Jildirimu odlaganje posete planirane ovog meseca, zbog diplomatskog spora sa Holandijom.
S druge strane, generalni sekretar francuske prefekture Mec, Alen Karton, izjavio je da je šefu turske diplomatije Mevlutu Čavušogluu dozvoljeno obraćanje na mitingu u gradu Mecu, na istoku zemlje, jer su vlasti ocenile da taj događaj nije predstavljao pretnju po javni red i mir.
