Kako bi se razumeo značaj promena koje su se dogodile poslednjih pet godina u Rusiji dovoljno je pogledati vesti iz tog perioda. Pored predsedničkih izbora, glavna politička vest u zemlji su bili veliki protesti koji su počeli u decembru prethodne godine. Kako bi pre pet godina gledali, na primer, na ovakve vesti?
1. Rusija gradi most koji Krim, kao subjekat Ruske Federacije, povezuje sa kopnom.
2. U Sjedinjenim Američkim Državama, „rusko mešanje“ u politički sistem te zemlje već duže vreme je ključna tema u unutarpolitičkoj borbi, uključujući predizbornu predsedničku kampanju.
3. Ukrajina već treću godinu ratuje u „rusko-ukrajinskom ratu“. Istina, Rusija se tamo još nije pojavila. Ministar inostranih poslova Rusije upozorio je Zapad da Moskva neće ukinuti sankcije dok ne bude realizovan plan za rešavanje krize između Kijeva i „separatističkih“ teritorija. Istina, pobunjene republike su sa Kijevom u poslednje vreme sve više „na krv i nož“.
4. Ministar odbrane Rusije preneo je Putinu da je sirijska Palmira ponovo oslobođena od islamskih militanata uz pomoć Vazdušno-kosmičkih snaga i Snaga za specijalne operacije.
Ove vesti bi 4. marta 2012. godine izgledale kao naučna fantastika koja nema nikakve veze sa tadašnjom državom. I to je, možda, najvažnija pouka poslednjih pet godina ruskom društvu.
Generalni direktor moskovskog Centra za političke informacije Andrej Muhin tvrdi da se uspeh Putinove politike ne ogleda isključivo u njegovom međunarodnom angažmanu i vojnoj operaciji u Siriji, koja je dovela do prelomne tačke kada je reč o borbi protiv terorističke organizacije DAEŠ, već i u sprovođenju unutrašnje i regionalne politike, što je rezultiralo sprečavanjem organizacije brojnih potencijalnih „obojenih revolucija“, pre svega u centralnoj Aziji.
U tom izuzetno važnom regionu više nema naznaka izbijanja obojenih revolucija, i to je pre svega zasluga ruskog rukovodstva. Uprkos masovnim informacionim i sankcionim napadima koji konstantno stižu sa Zapada, pogotovu u periodu nakon što je Krim vraćen u sastav Ruske Federacije, tamošnje institucije su se održale, a politički sistem ne samo da je očvrsnuo već je i nastavio da se razvija. Dokaz tome je konstantan visoki rejting same ruske vrhuške, koji tokom trajanja takve zapadne politike nije ni trunku opao.
Muhin takođe kaže da je vraćanje Krima u sastav Rusije važan korak Putinove politike, i to iz nekoliko razloga. Prvi je, kako kaže, svakako politički, jer povratak Krima predstavlja realizaciju važnih integracionih procesa na postsovjetskom prostoru, što ojačava geopolitičku poziciju Rusije u svetu. Drugi faktor je finansijski, a to podrazumeva mnoštvo rekreacionih zona na Krimu koje će pozitivno uticati na rusku ekonomiju. Treći aspekt je vojni, budući da je Krim od izuzetne strateške važnosti za Rusiju. Upravo se na Krimu osigurava bezbednost južnih i zapadnih ruskih granica.
Sa druge strane, Srđan Perišić, profesor sa Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost, smatra da bi za 17 godina Putinovog državničkog posla trebalo definisati tri određena perioda.
Prvi period je njegov prvi mandat, i predstavlja period stabilizacije, kako vlasti tako i društva. Drugi period njegove vladavine predstavlja drugi predsednički mandat, ali i period njegove premijerske funkcije i predstavlja vreme obnove Rusije. Treći period trebalo bi nazvati periodom odbrane Rusije, i to zbog toga što joj je sa Zapada objavljen takozvani „neobjavljeni“ rat. Da nije bilo prethodnih perioda, kako kaže, ne bi se Rusija ni našla u situaciji da se brani.
Perišić je, međutim, istakao da svi Putinovi mandati teku bez političkog nasilja, kako unutar ruskog političkog društva, tako i bez nasilja na međunarodnoj sceni. On tvrdi da odbrana Rusije nije karakteristična za zapadnu politiku, koja ima napadni, odnosno osvajački karakter. U pitanju je nenasilna odbrana kojom se Rusija pozicionirala na međunarodnoj sceni kao jedan od svetskih lidera koji ima stabilizujući faktor i rešava regionalne i globalne probleme. To je velika zasluga ruskog predsednika Vladimira Putina, zaključuje Perišić i dodaje da on time budi nadu, ne samo unutar njegove zemlje već i u drugim zemljama sveta, da otpor zapadnoj geopolitici, kako kaže, ipak može da uspe.
U suštini, poslednjih godina zemlja je povratila — ili skoro povratila — status svetske supersile.
Međutim, dostignuća ovih pet godina su ipak povezana sa unutrašnjom politikom Rusije i u kontekstu tih dostignuća važno je da rusko društvo shvati da je za promene potrebno vreme, a sporost i slaba primetnost promena uopšte ne znače da one nisu uspele.
Kada je u februaru 2014. godine Rusija prvi put videla svoje profesionalne vojnike na Krimu, za veći deo ruskog društva bilo je jasno da se oni nisu pojavile juče, niti prekjuče. Oni su rezultat višegodišnjih reformi ruske vojske. Tokom reformi je bilo mnogo grešaka, ali je na kraju Rusija dobila vojsku kojom se sada može ponositi.
Bez obzira na sve probleme, Rusija nastavlja da se kreće napred i dobija potvrdu, iako to povremeno izgleda nedovoljno, da napori koji se ulažu daju pozitivne rezultate.
To i jeste glavni rezultat petogodišnjeg predsedničkog mandata Vladimira Putina. To je istovremeno najverovatnije najvrednija pouka koju je mogla da izvuče zemlja uoči 100-godišnjice Boljševičke revolucije.
