Ovih dana je Češka opet podbunila duhove o zemljama Evropske unije drugog reda, kojima su tako namenjeni i proizvodi EU drugog reda. Zato je češki ministar poljoprivrede Marijan Jurečka naredio izradu studije o kvalitetu hrane, koja bi trebalo da bude završena do juna. Taj dokument će, kako reče, biti iskorišten u kampanji za promenu pravila Evropske unije.
To je priča koja se svake godine iznova podgreva. Jednom iz Praga, drugi put iz Slovačke, pa onda Mađarske, ili Hrvatske.
Uvek sa bombastičnim konstatacijama kako su njihove zemlje faktički „evropska kanta za đubre“. Predstavnici različitih udruženja potrošača u Srbiji i naše tržište doživljavaju slično.
„Napokon, dobijamo Nacionalni savet za bezbednost hrane, odnosno za kontrolu rizika, koji će ozbiljnije voditi računa o zdravlju i bezbednosti potrošača u Srbiji“, rekao je za Sputnjik predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije (NOPS) Goran Papović.
Na pitanje da li znamo kakav je kvalitet hrane u Srbiji i šta kod nje kontrolišemo, on kaže da su pravilnici faktički do te mere izlobirani da iole ozbiljnija kontrola kvaliteta hrane zahteva njihovu promenu. „Imamo mi i sada pravilnik, ali kada god ste pitali Ministarstvo poljoprivrede šta je ispitivalo, šta je povučeno, taj podatak niste dobiti“, konstatovao je Papović.
Opšte je poznato da postoje različiti nivoi kvaliteta iste robne marke koja se plasira na različita tržišta, konstatuje i predsednik Pokreta za zaštitu potrošača Srbije Petar Bogosavljević i zato smatra da je na svakoj zemlji da rešava taj problem na svoj način. „Mi imamo problem sa sistemskim rešenjima koja su svesno kreirana da omogućavaju veliki deo ovih anomalija“, ocenio je Bogosavljević za Sputnjik.
On smatra da je zloupotreba kad proizvođač dovodi potrošače u zabludu time što pod robnom markom koja je prepoznatljiva po višem nivou kvaliteta, prodaje manje kvalitetnu robu. Ali to je naš problem što kroz odredbe koje imamo u Zakonu o zaštiti potrošača nismo predvideli rešenje kojim bismo to onemogućili, izričit je Bogosavljević. Pravilnik o deklarisanju, označavanju i reklamiranju je u velikoj meri usklađen sa regulativom u EU, pa sada postoji i obaveza potpunijeg deklarisanja proizvoda, ali se, kako je ocenio, nedovoljno primenjuje.
Bogosavljević je upozorio da je Srbija napustila sistem u kojem je inspekcija imala veća ovlašćenja i veći obim kontrole bezbednosti i kvaliteta hrane u prometu. Odgovornost za to preneta je na proizvođača, ali nismo, kaže, uspostavili drugi mehanizam da proverimo koliko taj proizvođač, koji je deklarisao određeni nivo kvaliteta, poštuje to što je navedeno u deklaraciji. A u EU je je upravo u tome stvar. Proizvođač je, kako god se zvao, i šta god još proizvodio, zaštićen dok god analiza njegovog proizvoda odgovara onome što o njemu piše u deklaraciji.
Kada uporedite, na primer, sastav najpoznatije evropske čokolade, koja se prodaje u Srbiji, sa dva najpoznatija srpska brenda, on bi se mogao nazvati sličnim. Ona evropska čak ima više kakaa od domaćih. Kritike na račun poznate kravice, međutim, odavno stižu iz novijih članica EU, ali i domaćih sladokusaca koji kažu da joj ukus nije isti kada je kupite tamo na zapadu Evrope, ili na njenom istoku. Ali to nije nikakvo merilo.
I dok god su proizvodi koji imaju „duplikat“ deklarisano nešto slabijeg kvaliteta za nešto slabije platežno sposobno tržište na rafovima, to znači da nemaju mane. A o ukusima se ionako ne raspravlja. Sigurno se ni najveći broj ljubitelja najpoznatije evropske čokolade kupljene u Srbiji ne bi složio sa ocenom da je ona đubre.
