Predsednica Saveta Federacije Valentina Matvijenko rekla je nedavno da u Rusiji više od četvrtine stanovništva živi na selu i da zato nije slučajno što je „razvoj sela jedan od prioriteta države“.
Matvijenkova je takođe istakla da danas izvoz poljoprivrednih proizvoda donosi više prihoda nego prodaja oružja.
Prošla 2016. godina bila je veoma uspešna za ruski agroindustrijski kompleks. Poljoprivredna proizvodnja je porasla za skoro pet odsto, a oboreni su i rekordi kada je reč o žetvi — Rusija je postala svetski lider u izvozu pšenice.
Ruska zemlja je oduvek bila najveći izvor bogatstva za državu, a ruski seljak je vekovima bio glavni pokretač državne ekonomije.
Tako je bilo sve do početka 20. veka — najokrutnijeg u istoriji Rusije i najrazornijeg za ruskog seljaka i rusko selo.
Od tada je možda samo reforma Petra Stolipina, premijera u carskoj Rusiji, bila usmerena na razvoj seoskih gazdinstava. Tada jeuvedena robno-novčana razmena u agrarni sektor zemlje, i povećana je uloga poljoprivrede u ekonomiji Rusije.
„Ako uzmemo primer Stolipinove agrarne reforme s početka 20. veka, koja je predviđala predaju zemlje u vlasništvo seljaka i prelazak sa kolektivnog načina proizvodnje hrane na stvaranje privatnih, porodičnih gazdinstava, onda možemo reći da je to dobar model. Ljudima je to odgovaralo, jer oni su tada pre svega radili za sebe. To je najbolji način proizvodnje i on se primenjuju u civilizovanom svetu. Privatno gazdinstvo, porodična farma je najbolji način proizvodnje i upravo tu formu bi trebalo maksimalno razvijati u Rusiji“, kaže za Sputnjik Igor Abakumov, docent Timirjazevske poljoprivredne akademije i generalni direktor medijske grupe „Krestjanske vedomosti“.
Posle Stolipinovih reformi i Oktobarske revolucije usledile su decenije uništavanja sela i pogroma seljaka od strane komunističke vlasti. Usledile su represije, zatim Staljinova kolektivizacija sa svirepim proterivanjem kulaka (bogatih seljaka) u Sibir, Drugi svetski rat, koji je odneo ogroman broj muškog seoskog stanovništva (ukupno, oko 27 miliona Sovjeta). Potom je došla posleratna konfiskaciona poreska politika, neostvariva ideja stvaranja „agrarskih gradova“ i uništavanje „neperspektivnih“ sela.
Prvi kolhozi u sovjetskoj Rusiji nastali su još 1918. godine. U Staljinovo doba seljacima je masovno oduzimana zemlja i morali su da se udružuju kolhoze,ili da pristupaju državnim poljoprivrednim preduzećima — sovhozima.
„Sovjetski političari su smatrali da oni najbolje znaju kako bi seljaci trebalo da organizuju svoj rad. Komunistička agrarna reforma i stvaranje kolhoza (zadružnih poljoprivrednih gazdinstva) doveli su do gigantske krize izazvane nedostatkom hrane, koja je na kraju bila i jedan od razloga raspada SSSR-a.
Reforme koje su sprovedene devedesetih teško su pogodile poljoprivredu i poljoprivrednike, ali početkom dvehiljaditih Rusija počinje da izvozi pšenicu da bi posle nekoliko godina postala jedan od svetskih lidera po tom pokazatelju. Država, kaže Avdejev, danas ima različite programe koji pomažu razvoj sela i na različite načine stimuliše ekonomiju.
„Ako govorimo o merama stimulisanja ekonomije, od ove godine u Rusiji su počeli da daju kredite sa pet odsto kamate, a ranije su one iznosile 15-25 odsto. Ali sada poljoprivrednici plaćaju samo pet odsto kamate, a ostalo država kompenzuje, nadoknađuje bankama. Osim toga, razumnim mi se čini i program kartica (bonova) za hranu, to je dobar mehanizam podrške ne samo ugroženim slojevima društva, kao što su penzioneri, invalidi, porodice sa više dece, već i poljoprivrednicima. Shema je sledeća — država stavlja na karticu određenu sumu novca, koju je moguće potrošiti samo na robu domaće proizvodnje, osnovnih namirnica. To se zove stimulisanje domaće tražnje. SAD na to troše oko 40 milijardi dolara godišnje i to je veoma dobra mera podrške poljoprivrednicima.“
Abakumov smatra da Rusija ima mnogo toga da ponudi svetu, ali da je za to potrebna jasno definisana agrarna politika.
„Mislim da Rusija ne bi trebalo da prodaje samo pšenicu, jer je to isto kao prodavati sirovu naftu. Idealno bi bilo da prodajemo, na primer, meso, da bi dodatna vrednost ostala u Rusiji. Šta je to meso — to je tehnologija pretvaranja trave na pašnjaku u stejk u restoranu, a iza tih tehnologija stoje nova dostignuća u različitim naukama — hemiji, fizici. Treba zaboraviti lenjinističku paradigmu: u čijim rukama je hleb, u njegovim rukama je i vlast. A za sve to nam je potrebna veoma jasno definisana agrarna politika.“
On navodi da se odliv stanovništa iz sela nastavlja, ali dodaje i da je to prirodan proces.
„To se dešava u celom svetu, jer tehnika sve više zamenjuje ručni rad, pa su se već pojavili roboti za mužu krava koji zamenjuju ljude, pojavila se tehnika kojom se može upravljati preko dži-pi-esa i Glonasa. Međutim, ipak bi trebalo uložiti više napora kako bi ljudi ostajali na selu ili mu se eventualno vraćali. Pritom, u Rusiji ima i regiona gde se seosko stanovništvo ne smanjuje. To je, na primer, jug Rusije — Krasnodarski kraj, Rostov, u delovima zemlje oko srednjeg toka reke Volge. Tamo ima više useva i tamo država ulaže dosta novca. Ali, u mnogim drugim regionima, a posebno u Sibiru, procenat seoskog stanovništva se konstantno smanjuje, i nad tim bi se trebalo zamisliti“, zaključio je Abakumov.
