Potpredsednik Vlade Rasim Ljajić nedavno je rekao da Srbija može prevazići zahteve i problem pristupa STO tako što će izbaciti sporni član zakona, ali da već u sledećim članovima istog zakona propišemo uslove koji se odnose na GMO, a koji će faktički zabraniti i uzgoj i promet ovih proizvoda.
O ovoj temi, ali i o prednostima i manama GMO hrane, Jelica Putniković je u emisiji „Energija Sputnjika“ razgovarala sa profesorom Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu Miladinom Ševarlićem i genetičarem Miodragom Dimitrijevićem, profesorom Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.
Dimitrijević objašnjava da Svetska trgovinska organizacija GMO hranu tretira kao robu i zalaže se za slobodan promet roba. On, međutim, navodi da je veliko pitanje u kojoj meri ta organizacija ima kredibilitet da traži da se u našoj zemlji obavlja promet GMO hrane, kada na primer Mađarska, koja je članica Svetske trgovinske organizacije, u Ustavu ima barijere za ulazak GMO hrane u tu zemlju.
I Miladin Ševarlić se zalaže da se u našoj zemlji ne prodaje ali i ne proizvodi roba na bazi genetički modifikovanih organizama. On podseća da su u Srbiji svaka opština i grad, njih ukupno 135, od 2013. do danas usvojili odluku da ne žele promet i uzgoj GMO, bojeći se njegovih štetnih posledica. Kako kaže, tvrdnje da će uzgoj genetički modifikovanog semena rešiti problem gladi u svetu, jednostavno ne stoje.
„Pitanje gladi se rešava investicionim ulaganjima u sektor poljoprivredne proizvodnje, i raspoloživi resursi na zemlji su i bez korišćenja GMO-a sasvim dovoljni da prehrane neuporedivo više stanovnika nego što ih danas ima na planeti. Važno je znati da kod GMO-a nije reč o metodama selekcije, odnosno ukrštanju dve srodne biljke iste vrste, već o ukrštanju gena životinja sa genima biljaka ili gena bakterija sa genima biljaka. To su potpuno atipične vrste i nema govora ni o kakvom prirodnom skladu“, napominje Ševarlić.
I profesor Dimitrijević kaže da genetički modifikovani organizmi nisu pravljeni da povećaju prinos. On objašnjava da GMO utiče na ekonomsku stranu proizvodnje, ali ne kada je reč o količini, pa teza da će problem gladi biti rešen povećanjem prinosa zahvaljujući GMO semenu nije tačna. Miladin Ševarlić ističe da GMO hrana predstavlja vid eksploatacije na čak tri nivoa.
„Eksploatišu se poljoprivredni proizvođači prodajom semena GMO, čija cena raste neuporedivo više od cene konvencionalnog semena. Takođe, reč je o vezanoj prodaji totalnog herbicida baziranog na kancerogenom lifosatu koji ostavlja vrlo štetne posledice po biljke, životinje, zemljište, dakle ugrožava se ekosistem. Na kraju, korišćenje GMO hrane štetno utiče i na njene konzumente“, kaže Ševarlić.
Sličnog stava je i profesor Dimitrijević, koji napominje da hrana na čoveka utiče i na genskom nivou, pa ono što jedemo može da menja našu naslednu osnovu. Kako kaže, opasnost od GMO hrane doživljava se i van naučnog segmenta.
„GMO je paradigma globalnog uređenja društva jer se proizvodnja hrane izvlači iz nacionalnih okvira i ulazi u domen aktivnosti malog broja multinacionalnih kompanija. Poznato je da ko je nezavisan u proizvodnji hrane, taj je i politički nezavisan, i to predstavlja važan segment lične, nacionalne i populacione slobode jer na taj način desetak multinacionalnih kompanija kontroliše svet tako što bi jedini proizvodili seme“, kaže Dimitrijević.
On poručuje da Srbija može sačuvati proizvodnju koja nije genetički modifikovana i ističe da nemamo niti jedan razlog da se okrenemo GMO hrani i semenu.
„GMO nam u poljoprivredi ne rešava nijedno pitanje, a otvara nam nove probleme. Imamo u agraru da razgovaramo o mnogo drugih stvari, zadrugarstvu, jačanju malih proizvođača, a ne da se bavimo GMO hranom. Genetički modifikovani organizmi se mogu isplatiti Argentini, Brazilu, SAD koje imaju proizvodnju na velikim površinama. Posedi u Srbiji su sitni, u proseku oko 4 hektara, i kod nas je to potpuno neisplativo. Zar treba da dezavuišemo sopstvenu proizvodnju klasičnog semena, koja je svetski poznata i priznata, da bismo uzeli tuđi proizvod bez tehnologije“, zaključuje Dimitrijević.
