Teška tehnika pešadijske čete Prvog bataljona oklopnog puka Vojske SAD stigla je u Estoniju, a prema navodima Glavnog štaba odbrambenih snaga te zemlje, reč je o četiri tenka „Abrams“ i 15 pešadijskih borbenih vozila „Bredli“, kao i pratećem osoblju. Ova odluka se sprovodi u okviru nove faze operacije „Atlantik rizolv“, koja je usvojena na prošlogodišnjem samitu NATO-a u Varšavi.
Viši naučni saradnik sa Instituta za evropske studije, doktor Aleksandar Gajić, tvrdi da je prebacivanje vojnih snaga počelo i ranije, te da je samo prošle godine u države „istočnog lagera“ prebačeno 7.000 trupa, gde su potom vršili određene vojne vežbe. Međutim, kako kaže, javno mnjenje tih zemalja, pre svega Estonije, ne veruje da su te trupe dovoljne da ih zaštite, već se radi o inerciji demonstracije jednog političkog stava i moći, pokazala su istraživanja.
Sa druge strane, doktor Stevan Gajić, takođe sa Instituta za evropske studije, tvrdi da nije u pitanju dovlačenje novih jedinica, već rotacija postojećih, kao i da je odluka o tome doneta u jeku antiruske histerije, bukvalno dve sedmice pre nego što je Donald Tramp bio nominovan za republikanskog kandidata na tada još predstojećim američkim predsedničkim izborima.
On kaže da ovu vest ne treba shvatiti kao dodatno naoružavanje američkih trupa, pogotovu što je nova administracija u Vašingtonu tek počela da radi, te joj je potrebno određeno vreme da bi se shvatilo kako će izgledati njena nova spoljna politika.
„Trampovo nastojanje da popravi odnose sa Rusijom smeta vrhuški NATO-a, te zvaničnici Alijanse žele da učine sve kako bi realizaciju dogovora sa samita u Varšavi predstavili kao dodatno zaoštravanje odnosa sa Rusijom. Pored toga, odluke koje donosi vojska su uvek dugoročne, samim tim se ne može preko kolena menjati plan, pogotovu kada je reč o rutinskoj rotaciji trupa“, tvrdi on.
Estonija kao prva linija odbrane
Strateški gledano, u slučaju da dođe do zaoštravanja situacije između Rusije i Zapada, pozicioniranje trupa NATO-a u Estoniji stavlja tu zemlju na prvu liniju odbrane. Međutim, do takvog scenarija neće doći ni hipotetički, smatra Aleksandar Gajić, već su u pitanju političke igre, jer ni NATO, ni Rusija, pa ni Estonija ne veruju u izbijanje bilo kakvih sukoba.
On tvrdi da se konfrontiranjem EU i Rusije podgreva istorijski strah i osećaj ugroženosti istočnog bloka, dok se paralelno vojno-političkim sredstvima sprečava postepeno rešavanje postojećih kriza, pre svega u Ukrajini, i uspostavljanje boljih odnosa ključnih evropskih zemalja i Rusije.
I Stevan Gajić smatra da na takav splet događaja ne treba računati, iako se pribaltičke zemlje nalaze u psihološkom vrzinom kolu još iz vremena Drugog svetskog rata. Naime, prihvatanje ovakve vojne pomoći kao neke vrste zaštite od Rusije predstavlja njihov iracionalan, poguban i samoubilački stav.
Slična situacija je i u Ukrajini, objašnjava on, a tome u prilog ide i nedavna Trampova poruka ukrajinskom predsedniku da će on ubuduće po pitanju rešavanja konflikta u Donbasu sarađivati podjednako — i sa Petrom Porošenkom i sa Vladimirom Putinom, što znači uskraćivanje dosadašnje podrške Kijevu u obliku u kojem je to činila administracija Baraka Obame. Zato je, dodaje Stevan Gajić, i Porošenko u panici, što dovodi do toga da izdaje naređenja za nove ratne operacije, nastojeći da dodatno oteža konflikt sa Rusijom.
Rusi kao građani i „negrađani“ Estonije
Međutim, postoje i drugi faktori u celokupnoj ovoj zavrzlami, poput estonske rusofobije, koja je nastala kao rezultat psihoze i kompleksa manje vrednosti zbog činjenice da Estonija ima premalo iskustva državnosti, tvrdi novinar iz Talina i politički aktivista Dmitrij Klenski.
Zbog toga elita pokušava da napravi jednonacionalnu državu, iako Rusi i oni kojima je ruski jezik maternji čine trećinu populacije, objašnjava on. Pored toga, u Estoniji je u toku totalna legalizovana diskriminacija tog dela stanovništva, sa kojom su njeni građani primorani da se pomire, ističe.
Klenski kaže i da u toj pribaltičkoj zemlji postoji nekoliko vrsta Rusa — građani Estonije, građani Rusije i takozvani „negrađani“, odnosno, kako ih narod zove — „građani sa sivim ličnim kartama“.
„Građanima Rusije i ’negrađanima‘ su uskraćena prava. ’Negrađani‘ mogu da glasaju samo na lokalnim izborima, ali ne mogu da se kandiduju, a građani Rusije uopšte nemaju pravo da glasaju. Toliko o izbornom pravu. Nažalost, dvadesetogodišnja borba estonskih Rusa za svoja prava nije dala nikakve rezultate — sve ruske stranke su zatvorene, kada je reč o medijima ostaje samo jedan nedeljnik i jedna televizija, koja je formirana po nalogu Vašingtona i zato zauzima provladine stavove“, istakao je Klenski.
Što se tiče ruskog jezika, dodaje, u ruskim školama Estonije 60 odsto časova se održava na estonskom i samo 40 odsto na ruskom. Za razliku od Nemaca, Šveđana i Jevreja, Rusi nemaju ni kulturnu autonomiju, iako zakon to predviđa, a interesantna je i činjenica da među mladima ruske nacionalnosti ima dva puta više nezaposlenih nego među mladima estonske nacionalnosti, zaključuje on.
