Povod za naš razgovor je vest koju ste nedavno objavili na društvenim mrežama, jedna gospođa je svoju imovinu ostavila fondaciji „Budi human“ koju ste osnovali.
Interesantno je da se vest pojavila u danima kada saznajemo da se raspada Kolarčeva zadužbina jer nismo brinuli o nečemu što nam je ostavljeno u amanet.
— Porodica je želela da ona ostane anonimna, ali smatrao sam da ljudi moraju da znaju za takav čin. Fondaciju sam osnovao pre tri godine iz jednog jedinog razloga — kao društvo smo došli u apsurdu situaciju, da ljudi ne veruju ni u jedan segment društva, tako je godinama, došli smo do toga da više ne veruju ni u humanitarni rad, posle nekoliko akcija kada se nije znalo šta se desilo s novcem. Naš narod je puno puta pokazao da ume da bude human i pomogne drugima. Rekao sam, pokušaću da uradim nešto što će da vrati veru u humanitarni rad. Niko nije verovao da ću da uspem, to je delovalo neverovatno. Želeo sam da pokažem da ne postoji ništa važnije od dečjeg, ljudskog života. U ovom momentu pomažemo 93 dece i 45 odraslih, pomažemo ustanovama i udruženjima, više od 700 hiljada ljudi je poslalo makar jedan SMS na 3030, skupili smo blizu tri miliona evra.
Fascinira činjenica da ste prodali svoje medalje da biste nekom pomogli. Ali ima ljudi koji ne misle tako, koji smatraju da je to samo dobar ulog u budućnost, u marketing, u vašu političku karijeru. Kako to komentarišete?
— Mogu da se složim s njima i da predložim da to bude novi sistem marketinga u politici. Za nekoliko meseci prodaću sve medalje, ostalo ih je još pet. Tri sam sâm od sebe kupio i poklonio ih toj deci. Od prodaje medalja deca su do sada dobila 130 hiljada evra, očekujemo da će ukupan iznos od medalja koji će leći na račun dece biti 180 hiljada. Neka političari prodaju nešto vredno i uplate taj novac, 170 hiljada evra, svi mediji će to da objave, imaće uspešnu kampanju, a deca novac za lečenje. Svi će biti zadovoljni.
Da li mislite da biste kao ministar sporta bili jednako uspešni kao predsednik ove velike opštine?
— Možda bih bio, ali to je hipotetika. Više od sedam godina bavim se lokalnom samoupravom i lokalnom politikom. Kada komentarišem sport, kao neko ko se njime profesionalno bavio, trudim se da to bude u nekim razumnim okvirima, ali i kao neko ko ne snosi odgovornost za dešavanja u srpskom sportu. Mislim da nije fer da sa ove pozicije iznosim svoje mišljenje o tome. Jako je komotno pričati sa strane, to vam je kao kad navijač sedi na tribinama i komentariše kako bi on dole na terenu rolao tu loptu.
Da li biste gurali bazične sportove? Deca su nam gojazna, kriva, a u školama se tako malo radi, istovremeno roditelji potpadaju pod trendove, poslednjih godina zaluđeni su tenisom. Zar država ne treba nešto da promeni?
— Država mora da napravi strategiju, da zna koliko joj je sport važan. Pogledajte Ameriku i Rusiju, njima je sport osnovna stvar u razvoju deteta. Sportska infrastruktura je jedna od glavnih stvari u koju se ulaže. Ruske i američke škole imaju bolju infrastrukturu nego naši klubovi, to je dovoljan pokazatelj kako doživljavaju sport. To je stvar odluke države. Jedno je vrhunski, a drugo bazični sport, atletika, plivanje. Moramo da pojačamo infrastrukturu i kvalitet bavljenja sportom u najmlađim danima odrastanja dece, a posle mogu da odluče, uz pomoć roditelja, da li da se bave profesionalnim sportom. Posle toga treba da napravimo kategorizaciju, jer ne možete da tretirate jednako sve sportove.
Nedavno ste izazvali gradonačelnika Beograda Sinišu Malog. Napisali ste na društvenim mrežama: „Retko se ukaže prilika da se pobedi gradonačelnik. U polumaratonu, naravno“. Zar ne mislite da biste ga dobili i u nekoj drugoj disciplini?
— Video sam da se gradonačelnik sprema za polumaraton i to sam pohvalio, to je dobar primer za sve građane Beograda. Pošto trčim već pet godina, iskoristio sam priliku da pozovem čoveka da se takmičimo, sport je i zato lep. Ja ću sigurno trčati, ako i on dođe, odmerićemo snage. A da li ću ga pobediti u nekoj drugoj oblasti, o tom — potom.
Znači staćete mu na crtu u individualnom sportu koji se zove „izbor za gradonačelnika Beograda“?
— Nažalost, izbori za gradonačelnika Beograda ne postoje, u celom svetu postoje neposredni izbori za gradonačelnika, gde se glasa za ljude imenom i prezimenom. To što svaku listu nosi predsednik stranke, to je zabluda za građane. To nije fer prema građanima. Ne mogu da budem direktan konkurent, ali ja ću jasno izaći sa listom koja će nositi moje ime i reći da ću biti kandidat za gradonačelnika, ako budem u prilici da sastavim većinu u Skupštini. Bojim se da će drugi igrati isto kao do sada, zato treba da se promeni zakon. Na kraju krajeva, gde piše da gradonačelnik mora da bude iz iste opcije kao većina u Skupštini. Ja sam spreman da razgovaram sa svima. Biće dobrodošao svako ko vidi razvoj grada kao ja, bez obzira kojoj stranci pripada.
Da li je tačna informacija da ste se kandidovali za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije?
— Želeo sam da se kandidujem, ali nisam. Ispostavilo se da ne ispunjavam uslove po Statutu. Nije problem to već kako smo došli do toga da od svih naših vrhunskih sportista, sportskih radnika, ljudi koji su ostavili trag u srpskom sportu, imamo samo dvoje ili troje ljudi koji ispunjavaju te uslove. To je apsurd. To nije normalna situacija. Kad sam to govorio u oktobru, svi su bili nemi, ali su sada došli na taj stav, počela je javna rasprava, Olimpijski komitet menja Statut. Novi izbori će se održati pod novim uslovima. Jako srećan što je ono što sam pokrenuo danas stav većine sportskih saveza, iako su se prethodnih osam godina svi pravili nemi i funkcionisali po Statutu koji nije dobar. Ispunio sam svoju misiju, ko će biti predsednik nije mi važno. Ja sam od srpskog sporta dobio sve što imam u životu. Ako ne mogu da mu pomognem, sigurno mu neću odmoći.
