Britanac Džon Harison, bivši pripadnik OVK, za zasluge tokom rata na Kosovu dobio je najviša priznanja od te nazovi-države, ali i ulicu u Prizrenu — sa svojim imenom. Pre nekoliko dana oglasio se i na Fejsbuku i na svom profilu objavio status u kome kaže „da je spreman da dođe da pomogne svojim saborcima (OVK) ako zatreba“.
Harison, koji je učestvovao u bici na Košarama 1999. godine, izrazio je želju da tamo bude i sahranjen. A Albanci ga i danas pamte po izjavi: „Da nas je bilo više, danas bismo pili kafu u Beogradu. Kosovo bi bilo mnogo veće!“.
Ono o čemu se na Kosovu nezvanično šuška, a što „koči“ formiranje Specijalnog suda za zločine OVK, nije toliko u tehničkim detaljima koliko u nedostatku svedoka. Naime, sud je pokušao da na klupu za svedoke dovede i neke „strane elemente“ koji su tokom 1998-1999, perioda za koji je ovaj sud nadležan, mogli biti krunski svedoci za neke zločine OVK kao, što je slučaj Klečka ali i drugi, ali se ispostavilo da od toga — nema ništa.
Specijalni sud za ratne zločine OVK bi, inače, trebalo da počne sa radom na proleće ove godine. Međutim, to ne bi po automatizmu značilo i podizanje prvih optužnica, jer glavni tužilac Specijalnog suda Dejvid Švendiman još nije završio sastavljanje optužnica. Nisu završene ni neke druge ključne stvari koje prethode podizanju optužnica, poput imenovanja sudija, zakazivanja plenarne sednice tokom koje će sudije raditi na usvajanju Pravilnika o postupcima i dokazima, i revizije Pravilnika o postupku i dokazima od strane specijalizovanih veća Ustavnog suda… Sve to bi trebalo da se obavi u roku od 30 dana. Spisak sudija bi mogao da bude objavljen u narednim danima, ali bez ispunjenja ovog gore navedenog, to neće značiti mnogo.
Šta znaju stranci o zločinima OVK i mogu li se oni naći u nekoj ulozi u ovom sudu?
Činjenica je da o tome šta je sve radila OVK najviše znaju Amerikanci, međutim, dosta toga bi trebalo da znaju i pripadnici britanske elite jedinice SAS. Uloga Britanaca bila je vezana za Kosovsku verifikacionu misiju, uspostavljenu 1998. kao deo sporazuma Milošević—Holbruk o rešavanju kosovske krize, postignutog u oktobru. Vođa te misije bio je Vilijam Voker. I Holbruk i Voker su američke diplomate koje su bile deo civilne Kosovske verifikacione misije, ali su važnu ulogu u drugom, da kažemo vojnom delu misije, imali prevashodno Britanci.
Osim Vilijama Vokera, koji je bio na čelu OEBS-a, glavnu ulogu u Verifikacionoj misiji imao je i Britanac general-major Dejvid Drevjenkijevič, koji je bio i svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću.
Andrej Mlakar, vojno-politički komentator, podseća da su Britanci tada prvi put preko ove misije bili angažovani kao posmatrači.
„Bilo je sumnji da je Drevjenkijevič bio jedan od onih koji su ’potpomogli‘ Račak… Međutim, sumnjam da će se bilo ko od njih naći ni kao svedok, a još manje na optuženičkoj klupi Specijalnog suda za zločine OVK. Realno bi sud trebalo da razotkrije ulogu stranaca u svemu ovome jer su oni velikim delom pomagali OVK, oni su od propasti spasili OVK“, kaže naš sagovornik.
Mlakar dalje objašnjava da je njihova zvanična uloga bila da nadgledaju primirje, ali da su oni svoje prisustvo iskoristili za druge stvari. O sprezi britanske vojske sa OVK dosta je pisao Tim Maršal u svojoj knjizi „Igra senki“.
Mlakar kaže i da su osim ove formacije (SAS) Britanci na Kosovo ubacili još dve vojne grupe — 14. Obaveštajnu brigadu i Kraljevske signaliste.
Svi su, podseća naš sagovornik, imali diplomatske pasoše i dodaje da se njihova uloga zasnivala na takozvanoj obaveštajnoj pripremi ratišta, što podrazumeva razgledanje bojnog polja i situacije kako bi pre određene bitke ili dejstva bili uočeni potencijalni problemi ili situacije, i kako bi se što pre ostvarila pobeda u slučaju da dođe do borbe.
„Pripadnici 14. Obaveštajne brigade su u toj priči odigrali ključnu ulogu jer su sve podatke prikupljene od našeg MUP-a i sve ostale koje su dobijali, delili sa OVK. Kraljevski signalisti su imali ulogu veza, oni su to kasnije šifrovanim linijama slali dalje u MI6 i Ministarstvo odbrane Britanije, koji su bili posebno vezani za operacije na Kosovu. SAS je, s druge strane, bio zadužen za operacije izvlačenja, i oni su u prvo vreme bili smešteni u Makedoniji kao sistem podrške, to jest za izvlačenje njihovog ljudstva ako dođe do neke nepredviđene situacije“, objašnjava naš sagovornik.
Da su Britanci prisutni na ovom području u javnosti se prvi put pročulo posle batina koje su dobili u Makedoniji u kafani „Kuku lele“.
Tokom bombardovanja SRJ, NATO je — što se tiče ciljeva na Kosovu — bio u stalnom kontaktu sa OVK. Taj kontakt je ostvarivan preko albanske armije i putem nezvaničnih kanala — špijuna CIA, SAS-a i drugih tajnih službi. Od strane britanskog SAS-a pripadnici OVK su, nakon obuke u Albaniji, opremani modernom komunikacionom tehnikom uz pomoć koje su nakon prelaska na teritoriju SRJ navodili bombardere NATO-a na ciljeve na zemlji.
Francuski pukovnik Žak Ogar bio jedan od prvih zapadnih oficira koji su ušli na teritoriju Srbije posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine, i tamo je video da informacije kojima ih je NATO komanda pothranjivala — ne odgovaraju istini. U svojoj knjizi „Evropa je skončala u Prištini“, u nekoliko navrata objasnio je kako je njegova jedinica ulazila u oružani sukob i sa OVK ali i sa britanskim vojnicima koji su bili sa njihovim jedinicama. Ogar je u knjizi izneo detalje ovog tajnog rata koji se vodio na Kosovu i direktno povezao Britance sa OVK.
„Vojnici iz 20. puka SAS su zapravo bili angažovani na strani OVK, oni su im davali logistiku i obučavali ih. To sam otkrio u konkretnim situacijama na terenu“, objasnio je on.
Ogar se seća da je, kada su pripadnici OVK iz zasede napali konvoj srpskih izbeglica koje su se povlačile traktorima — a taj napad je sproveden uz podršku Britanaca — pozvao jednu srpsku brigadu u povlačenju da se vrati i zaustavi albanske agresore, što su ovi i uradili.
Kada su srpski civili bežali iz Peći i kada su ih napali albanski vojnici, Ogar svedoči da je sâm podigao helikopter koji je Albance rasterao rafalima iz vazduha. Nekoliko minuta po okončanju akcije pozvao ga je britanski general i pitao da li je moguće da se puca po njegovim ljudima. Ogar mu je odgovorio dane može da shvati da su „britanski specijalci zajedno s tim banditima koji pucaju po civilima“. Britanac je ovo oćutao. Ogar je ostao upamćen i po tome što je iscrtao demarkacionu liniju na Ibru u Mitrovici, što će kasnije postati granica Severnog Kosova.
Naš sagovornik podseća i da je zona gde su teroristi OVK delovali udruženo sa verifikatorima, to jest Britancima, i gde se prikupljao najveći broj informacija bilo selo Junik, u neposrednoj blizini Dečana, inače teren tada glavnog komandira OVK za ovaj deo — Ramuša Haradinaja.
Mlakar podseća i da bi Pedi Ešdaun, koji je šetao među liderima OVK i bio njihov stalni gost, imao šta da kaže o zločinima OVK, kao i da on nije jedini stranac koji bi o tome mogao da svedoči.
Mlakar je ubeđen da je u septembru 1998. veći deo terorističke OVK bio razbijen i proteran u Albaniju, kao i da je ulazak Verifikacione misije spasio OVK od sloma.
