Ko nema dete u školi, a čitao je poslednje izjave ministra prosvete, mogao je da zaključi da se u školama u Srbiji uči samo jedan jezik i da će francuski spasiti našu decu.
Po preporuci roditelja i školskih odbora, Ministarstvo već godinama odobrava fakultativno učenje jezika u osnovnim i srednjim školama. Gotovo da nema škole u Srbiji u kojoj se pored obaveznog ne uče makar još dva jezika. U beogradskoj Osnovnoj školi „Dr Arčibald Rajs“ od petog razreda izborno se uče ruski i francuski, a poslednjih godina najveće je interesovanje za kineski.
Direktorka škole Jelena Vojnović smatra da je najnoviji predlog ministra sjajan, ali da bi uvođenju još jednog obaveznog jezika moralo prethoditi ukidanje izbornih predmeta.
„Deca su preopterećena, veliki je problem što posle škole imaju prostor za sportove i privatne aktivnosti, ne mogu sve da postignu. Mislim da je potrebna opšta reforma, da treba dugo da se radi na tome. Definitivno sam za uvođenje što više jezika, deca treba da se obrazuju, to će im koristiti u životu, pa se nadam da će u Ministarstvu naći pravo rešenje“, kaže Vojnovićeva.
Ona podseća da je i ranije bilo reči o ukidanju pojedinih izbornih predmeta, ali da gotovo niko ne razmišlja o tome da naša deca imaju pet časova srpskog i gotovo isto toliko časova matematike nedeljno.
„Deca uče po starim nastavnim planovima i programima, mislim da bi ih trebalo redukovati, lektira je ista kao kad smo mi bili deca, nekih je predmeta previše, a premalo onih koji razvijaju inteligenciju i motoriku. Treba uvesti i dodatne časove fizičkog. Dugo sam u prosveti i vidim da je deci naporno, drugačija su nego kad smo mi odrastali. Treba im pružiti više. Dopadaju mi se projekti vezani za preduzetništvo. Naša škola ih je pokrenula, jer decu treba osposobiti za život. Jezici su jedan od načina. Treba nam manje dosadnih stvari, a više kreativnih, životnih“, kaže direktorka Vojnović.
U beogradskoj Osmoj gimnaziji deca fakultativno uče ruski, japanski i španski, a u toku su pripreme za ponovno uvođenje časova kineskog. Međutim, direktorka Irena Brajović, za razliku od svoje koleginice, smatra da deca nisu preopterećena. To, kaže, pokazuje iskustvo, jer veliki broj učenika koristi fakultativnu nastavu. Našoj školi najveći je problem što ne radi u jednoj smeni, da bi deca po podne mogla da se posvete izbornim aktivnostima, pa i učenju jezika, kaže za Sputnjik Irena Brajović.
„Podneli smo projekat i Ministarstvu prosvete i Sekretarijatu za obrazovanje da možemo da radimo u jednoj smeni, neke prepravke da se urade, iz jednog jedinog razloga, da možemo da pružimo deci ono što hoće, ako posle šest, sedam časova ostaju na ruskom, japanskom ili španskom, to znači da oni to žele. Niko ih ne tera, sami se izjašnjavaju na početku godine da li to hoće ili ne“, objašnjava Brajovićeva.
Zbog sporosti našeg sistema, škole u Srbiji otvaraju deci prozore u svet uglavnom zahvaljujući dobrim direktorima menadžerima i entuzijastičnim profesorima, kojih, na sreću, bez obzira na male plate i uslove rada, ima.
Tako kineski u Osnovnoj školi „Dr Arčibald Rajs“ drže predavači koje svake godine obezbeđuje i plaća Ambasada Kine, odnosno Vlada te zemlje. Osma gimnazija upravo pregovara sa Ambasadom Indije o uvođenju hindi jezika u fakultativnu nastavu, a već nekoliko godina ima saradnju sa jednom uglednom školom u Japanu koja stipendira naše đake u toj dalekoj zemlji.
„Deca vole da upoznaju novu kulturu. Kod nas se uči japanski, jer decu zanima japanska kultura. Deca su željna znanja i treba im pružiti ono što žele. Volela bih da imamo i druge predmete koju su fakultativni, a ne tiču se jezika. Preko zajednice gimnazija, sa profesorima sa fakulteta podneli smo čak devet programa za mikro i makroekonomiju, poslovni engleski, poslovnu informatiku, to je nešto što naša deca žele. Ne kažem da je sistem loš, samo treba da ga obogatimo nečim malo modernijim“, zaključuje Brajovićeva.
Dakle, za dodatne časove jezika u Srbiji novac, kojeg nema, ne mora da bude presudan. Očigledno su najpotrebniji jaka želja, dobra volja i poštovanje želja dece, jer ovo su deca koja prate civilizacijski tok mnogo bolje od mnogih predlagača novih reformi. Uostalom, teško je reći da li smo išta dobro dobili posle svih reformi koje su nam nametnute u poslednjih petnaest godina, ali i onih koje smo sami smislili.
Životno i modernije, ključne su reči sagovornica Sputnjika na ovu temu. Možda im dodati „ekspeditivnije“, manuti se velikih reformi, rasteretiti decu gradiva iz starog programa, teorema i definicija koje će malo kome koristiti u životu. Napravite im u rasporedu prostor za ono što ih stvarno zanima. Ako samleveni u školi preuzmu ovo društvo, kakve li će tek oni reforme spremati za buduće školarce — golijate.
Inače, pokušaj Sputnjika da sazna zašto ministar predlaže da baš francuski, „kao jedan od svetskih jezika“, bude drugi obavezan jezik, ostao je bez odgovora. Kao i pitanje da li je osnovni razlog taj što u našoj zemlji ima čak 600 profesora tog jezika. A nemačkog, kineskog, arapskog…?
Bez odgovora je za sad i pitanje da li će se čekati usvajanje novog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja da bi se odgovorilo na zahtev srednjih škola i gimnazija koje godinama traže da im se omogući rad u jednoj smeni, kako bi deca tokom popodneva fakultativno pohađala časove jezika i drugih predmeta, koje sami izaberu.
