Predlog predsednika Republike Tomislava Nikolića da izraz „zatiranje“ postane sveobuhvatan pojam kojim bi se opisalo, pa čak i zakonski definisalo stradanje srpskog naroda u prošlom veku, kao i da se podigne spomen-kompleks za sve nevine srpske žrtve, naši istoričari pozdravljaju, uz opasku da bi o samom terminu trebalo da se otvori stručna rasprava.
„Predsednik je dao dobru ideju da bi trebalo da odaberemo jedan pojam koji bi obeležio naša stradanja. Ali, trebalo bi razmisliti koji termin bi mogao da se koristi. Trebalo bi, dakle, razmisliti da li bi ’zatiranje‘ ili ’satiranje‘ ili neka druga reč možda bila adekvatna, ali trebalo bi i javno prodebatovati o tome. To nije stvar koja može da se odluči lako, već da promislimo i godinu dana i da dođemo do najboljeg rešenja“, kaže istoričar Aleksandar Raković.
Kada odaberemo pojam prema kome bi stradanje srpskog naroda bilo prepoznatljivo, nastavlja Raković, trebalo bi insistirati da on bude prepoznatljiv i u svetu. Zato bi pojam morao da bude ozakonjen. Tako bi, kaže Raković, imao mnogo veću snagu.
„Ako se ozakoni, imaće mnogo jači značaj, ali ni to ne znači da će ga drugi priznati. Na kraju krajeva, moramo da krenemo u to i da donesemo odluku o pojmu koji bi obeležio naše stradanje i da kasnije, u procesu koji bi bio istorijski, diplomatski, akademski utičemo da se naš pojam prizna i da bude jednako valorizovan, kao što su valorizovani pojmovi Holokausta i Porajmosa“, zaključuje Raković.
I Rakovićev kolega, istoričar Mile Bjelajac, kaže da predlog predsednika zavređuje pažnju. I on naglašava da pojam treba pažljivo odabrati, da odgovara suštini, ali da bude jasan i u prevodu na strane jezike, kao što treba da bude jasna i sama poruka.
Više naučnih disciplina bavi se temom konstruisanja pojmova i simbola, zato što je to, pre svega politička, a tek onda semantička činjenica, kaže Bjelajac. Danas su u upotrebi različiti pojmovi koji opisuju stradanje srpskog naroda — pogrom, genocid, etničko čišćenje, progon, nasilje, objašnjava on.
Izraz „zatiranje“ u prošlosti se koristio i da opiše posledice fatalnih epidemija ili elementarnih nepogoda. Kada se bude birao specifičan pojam s kojim Srbi treba da uđu u svetsku medijsku arenu, ali i u svoju istorijsku svest, treba biti pažljiv, kaže Bjelajac, dobro promisliti za koji se pojam konačno opredeliti. Moramo biti svesni da će, koji god pojam bude određen, uvek postojati mogućnost političke manipulacije ili negiranja. Tako da treba uvek razmisliti i o aspektima koje mogu da budu i nuspojave — kako mogu da reaguju i u drugim sredinama na pojam za koji bismo se opredelili, kaže Bjelajac.
„Predlog svakako zavređuje pažnju, time bismo se, možda, svrstali među narode koji su kroz istoriju žestoko stradali, koji za svoje stradanje imaju specifične nazive i termine, ali isto tako imaju i pojmove koje je razvio moderni svet. A moderni svet je uvek političan u određenom trenutku“, objašnjava Bjelajac.
Kada govori o ozakonjenju pojma, Bjelajac kaže da zakonom može da se sankcioniše istorija, ali da se to često ne pokazuje kao najpraktičnije rešenje.
„Bolje je pustiti da se jedan pojam ili jedno razumevanje odomaći, pa da onda dođe kodifikacija. Mišljenja sam da bi možda pre taj jedan termin trebalo da se odomaći u javnosti, pa tek onda da dođe do jedne sadržajnije rasprave unutar zakonodavnog tela, pa da se onda kodifikuje“, smatra Bjelajac.
Bjelajčevu tvrdnju potkrepljuje i praksa nekih drugih naroda kod kojih se pojam koji opisuje njihovo stradanje prvo odomaćio u javnosti, pa je tek onda ušao u zakonske okvire. Tako je bilo sa imenom koje Jermeni koriste da bi opisali genocid koji su Osmanske vlasti izvršile nad njima početkom HH veka (Medz jegern — Veliki zločin), ali posebno je zanimljivo utvrđivanje pojma Holokaust, koje je danas opšti pojam za stradanje Jevreja tokom II svetskog rata.
Isprva su Jevreji kako bi opisali ono što im se dogodilo u periodu vladavine nacista koristili pojam Šoa — katastrofa. Termin „holokaust“, koji, prema Oksfordskom rečniku, označava nasilnu smrt velike grupe ljudi još od XVIII veka, u opštu upotrebu označavanja stradanja Jevreja u II svetskom ratu ušao je šezdesetih godina prošlog veka.
Tek posle toga je kodifikovan i ušao je ne samo u zakonodavstvo Izraela već i u međunarodne dokumente.
