Ideja stvaranja muslimanskog NATO-a nije nova, ali je počela da se realizuje kada je Vašington počeo da popušta u nuklearnim pregovorima sa Iranom, što je izazvalo zabrinutost Rijada, i nakon ruskih i kurdskih uspeha u Siriji. U decembru 2015. godine saudijski kralj Salman proglasio je stvaranje Islamske vojne koalicije za borbu protiv terorizma, skraćeno IMAFT, sa sedištem u Rijadu, a kao glavni zadatak postavljena je borba protiv ekstremista na teritorijama Sirije, Iraka, Jemena i Libije. Već tada mnogi eksperti su smatrali da je glavni cilj — Iran.
U IMAFT su prvo ušle 34, a zatim su im se pridružile još četiri države. Između ostalih, tu su Saudijska Arabija, Jordan, Ujedinjeni Arapski Emirati, Pakistan, Bangladeš, Bahrein, Turska, Čad, Tunis, Džibuti, Senegal, Sudan, Somalija, Palestina, Katar, Obala Slonovače, Kuvajt, Liban, Libija, Mali, Malezija, Maroko, Egipat, Mauritanija, Nigerija. U IMAFT su bile pozvane sve muslimanske zemlje, izuzev Irana, Sirije i Iraka, što ju je pretvorilo u sunitsku organizaciju.
Imenovanje popularnog palestinskog generala Rahila Šarifa za načelnika Generalštaba „muslimanskog NATO-a“ izgleda kao mudra odluka. Pakistan ima šestu po veličini vojsku u svetu sa ogromnim borbenim iskustvom i sa nuklearnom bombom. Tim potezom IMAFT bi mogao da postane ozbiljan blok.
Međutim, još uvek nema zvaničnog saopštenja da li je odluka Šarifa da prihvati funkciju načelnika IMAFT-a bila njegova lična ili je on na to mesto došao u ime svoje države. To je vrlo važno pitanje, jer iako je Pakistan ranije bio deo islamske koalicije, on se uzdržavao od učešća u operacijama Saudijske Arabije u Jemenu, ne želeći da kvari odnose sa Iranom, od čije nafte i gasa zavisi čitava njegova ekonomija. Osim toga, iako je Pakistan sunitska država, on ima veliku šiitsku manjinu, što bi moglo da dovede do međureligijske napetosti u zemlji.
Ni Turska nije baš siguran saveznik. Ona kao članica NATO-a ne može da učestvuje u drugim savezima bez posebnog odobrenja, ali njen predsednik Redžep Tajip Erdogan ne želi da se odrekne saradnje sa Rijadom, jer želi sopstvenu zonu uticaja na Bliskom istoku. Kao dokaz te saradnje svedoče i saudijski lovci koji su se prošle godine pojavili u turskoj bazi Indžirliku.
„Ciljevi“ IMAFT-a
Godina za nama nije donela značajne uspehe Rijadu: potpuni krah operacije protiv pobunjenika Huta u Jemenu, porazi sirijske „opozicije“ u Siriji, koju su oni na sve načine podržavali, uspesi šiitske vojske protiv terorista u Mosulu. Sve to je dovelo do toga da Saudijska Arabija značajno izgubi svoj uticaj u poslednje vreme. Odgovor saudijske kraljevine na promene na Bliskom istoku je pokušaj da se reanimira ideja „muslimanskog NATO-a“.
Za vreme sastanka načelnika štabova 14 zemalja-članica arapske koalicije u Rijadu, savetnik ministra odbrane Saudijske Arabije general Ahmet Asiri izjavio je za televiziju „Skaj njuz Arabija“ da je vojna koalicija arapskih i muslimanskih zemalja, koju je formirala Saudijska Arabija, spremna da objedini napore sa koalicijom na čelu sa SAD u borbi protiv terorističke grupe DAEŠ u Siriji i Iraku. On je naveo da se to odnosi pre svega na oslobađanje Mosula i Rake, ali nije isključio mogućnost borbe i u drugim zemljama, kao što je Libija. Borba protiv terorizma nije ništa drugo nego pokriće, jer ni za koga nije tajna da mnoge države koje ulaze u savez upravo diplomatskim putem, direktno ili indirektno, podržavaju, sponzorišu i štite terorizam. Pritom, treba navesti da „arapski NATO“ niko nije zvao ni u Siriju, ni u Irak. Štaviše, postoji strah da zalivske zemlje jačanjem aktivnosti u Siriji pokušavaju da podele tu zemlju po svom nahođenju.
Pat pozicija u Jemenu
Ono što je danas najvidljivije jeste sukob u zavijenoj formi sunitske Saudijske Arabije i šiitskog Irana za liderstvo na Bliskom istoku. Glavne pozornice u borbe za liderstvo u regionu su Sirija i Jemen, gde saveznici i arapska koalicija na čelu sa Rijadom vode žestoke borbe protiv pobunjenika Huta, koje podržava Teheran.
Saudijska Arabija se plaši da Iran može da napravi nuklearno oružje. U tom slučaju Saudijska Arabija ostavlja sebi pravo da nabavi nuklearno oružje od Pakistana. Sa pridruživanjem Pakistana novom savezu, davanjem ključnih dužnosti pakistanskoj vojnoj komandi, Saudijska Arabija podiže status IMAFT-u i savez postaje ozbiljna organizacija.
U međuvremenu, Saudijska Arabija se suočava sa velikom finansijskom krizom, čiji je jedan od uzroka rat u Jemenu. Operacija protiv pobunjenika Huta nije donela nikakve rezultate, iako Saudijska Arabija i njeni saveznici imaju ogromnu prednost. Polazeći od formalnog odnosa snaga, rat bi trebalo da bude završen potpunim uništavanjem Huta za dva do tri meseca. U stvarnosti, rat traje već dve godine i za to vreme koalicija je vrlo malo smanjila teritoriju pod kontrolom Huta. Kao najobučenija snaga koalicije pokazala se armija Ujedinjenih Arapskih Emirata. Međutim, zbog nesuglasica sa Rijadom i ona je u poslednjih nekoliko meseci smanjila intenzitet svog učešća u ratu, a da Saudijskoj Arabiji ne ide dobro svedoči i pogibija 40 saudijskih vojnika prošle nedelje u zasedi pobunjenika u Jemenu.
Glavni problem vojske koalicije je što kod njih preovladavaju plaćenici. Vojnici im služe za novac i, bez obzira na odlično savremeno naoružanje, trpe poraze od Huta koji imaju „samo“ sovjetsko naoružanje, ali ratuju za ideju i iz ubeđenja.
Očigledno je da su arapske zemlje, na čelu sa Saudijskom Arabijom, ispale iz globalnih političkih formata u kojima se rešava sudbina njihovog prostora. Niko od njih neće biti u Astani na pregovorima o rešavanju sirijske krize, a Saudijskoj Arabiji je još 2013. godine istekao mandat u SB UN. Da li će se i ova ideja „muslimanskog NATO-a“ završiti kao nemoguća misija pokazaće vreme.
