Inauguracija 45. predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trampa, po svemu sudeći, biće originalna i po mnogo čemu jedinstvena. Događaj koji je do sada uvek bio kruna najvećeg svetskog političkog spektakla — američkih predsedničkih izbora — mogao bi se pretvoriti u zabavu marginalaca, ali i mnogih svetskih političara koji nisu do sada bili svetski džet-set.
To je negde i očekivano i prigodno, budući da je Trampova pobeda na američkim predsedničkim izborima dobrim delom i plod pobune (marginalizovanih) masa protiv neoliberalne političke elite. Elite koja je odavno izgubila vezu sa stvarnošću i marginalizovanom masom u čijem bi interesu trebalo da vlada.
Klint i „južnjačka uteha“
No, vratimo se ceremoniji. Za razliku od prethodnih, koje su bile svečanosti na kojima je učešće zvezda šou-biznisa bilo stvar prestiža, na Trampovoj inauguraciji gotovo da neće učestvovati niko relevantan. Lista muzičara koji su odbili da sviraju je toliko dugačka, da se stiče utisak da su svi koji su ikad ušli među prvih deset na top-listama odbili Trampa.
Umesto zvezda u rasponu od Mobija do Springstina i Rolingstounsa koje su ga odbile, na inauguraciji će nastupati manje poznate kantri zvezde Tobi Kit i Li Grinvud. Inače, kantri muzika jako je popularna na konzervativnom jugu SAD gde je Tramp izvojevao ubedljivu pobedu nad Klintonovom.
I zvezde Holivuda će masovno i u širokom luku zaobići najveću političku žurku današnjice. Holivudska elita oduvek je bila liberalna i levičarska, a dve najveće zvezde Holivuda Meril Strip i Robert de Niro veoma negativno su se izjasnili o 45. predsedniku SAD.
Jedini velikan Holivuda koji bi mogao da se pojavi na ceremoniji je možda i najveći holivudski režiser današnjice i legendarni (anti)heroj akcionih filmova i špageti-vesterna Klint Istvud, koji je u kampanji izjavio da će glasati za Trampa, a o svim ostalim kandidatima izrazio se rečnikom Prljavog Harija.
Vozi Miško
Protesti i demonstracije tokom inauguracije američkih predsednika odavno su deo folklora zbog čega su mere bezbednosti u Vašingtonu tih dana podignute na najviši mogući nivo.
Iako su ovog 20. januara najavljene možda najveće anti-predsedničke demonstracije u istoriji, kuriozitet će biti da ćemo i prvi put imati i „kontramiting“, jer je oko 5.000 bajkera najavilo da će obezbeđivati ceremoniju inauguracije.
Bajkeri, još jedna marginalna supkulturna grupa, masovno su podržali Donalda Trampa na poslednjim američkim predsedničkim izborima. Udruženje „Bajkeri za Trampa“ broji 200.000 članova u SAD.
Ma koliko ceremonija inauguracije bila i deo šou-biznisa, ipak je, prvenstveno, reč o političkom događaju.
Možda Amerika i Engleska nikada neće biti zemlje proleterske, ali će promene koje su se u desile u tim zemljama, najbližim mogućim saveznicima, zasigurno promeniti međunarodnu politiku.
Dodik opravdano odsutan
„Bregzit“ je prethodio pobedi Trampa na predsedničkim izborima i otuda ne bi trebalo da nas čudi što je na ceremoniju inauguracije iz Britanije pozvan najveći zagovornik izlaska Kraljevstva iz EU Najdžel Faraž, inače i pre i posle referenduma — politički marginalac.
Marin le Pen, liderka francuskog „Nacionalnog fronta“, viđena je ovih dana u Trampovoj kuli u Njujorku, ali su i jedna i druga strana demantovale da je bilo ikakvih političkih dogovora. Sudeći po politici obe strane, bilo bi očekivano i da se Le Penova pojavi na inauguraciji.
Kad je reč o našem regionu, poziv je dobio predsednik Srpske Milorad Dodik, ali će izostati sa manifestacije zbog opstrukcije Ambasade SAD u Sarajevu, čijim službenicima izgleda još uvek nije javljeno da je Obama na izlasku iz Bele kuće, a da je Klintonova završila karijeru. Iz RS je pozvan i Mladen Grujičić, novi načelnik opštine Srebrenica.
Srbiju će predstavljati Dragan Marković Palma, lider Jedinstvene Srbije — mlađi koalicioni partner mlađeg koalicionog partnera u Vladi Srbije, a Crnu Goru Nebojša Medojević, jedan od lidera Demokratskog fronta — opozicione koalicije koja se protivi ekspresnom ulasku te zemlje u NATO.
Sudeći po listi zvanica iz sveta politike, izgleda da će Amerika tokom prvog Trampovog predsedničkog mandata radikalno promeniti politiku vođenu od pada Berlinskog zida do danas.
