Grigorij Raspućin je bio rodom iz proste seljačke porodice iz Sibira. Za vreme svojih putovanja u mladosti upoznao se sa mnogim monasima i sveštenstvom, uključujući predstavnike Petrogradske duhovne akademije. Raspućin je kao misteriozni iscelitelj privukao pažnju i samog Nikolaja Drugog. Vremenom, Raspućin je razvio veliki uticaj na imperatorsku porodicu zahvaljujući sposobnosti da leči carevića Alekseja, koji je bolovao od hemofilije.
Čim je Raspućin počeo da se pojavljuje na carskom dvoru, protiv njega je pokrenut pravi „informativni rat“. Odmah su ga optužili da postavlja i smenjuje ministre, usmerava spoljnu i unutrašnju politiku, a krajem 1916. godine smatralo se da je on kriv za sve neuspešne kadrovske odluke koje su dovodile do poraza Rusije u ratu.
Međutim, savremeni istoričari sve više su skloni mišljenju da je Raspućinov uticaj na rusku politiku preuveličan. Iako je Raspućin imao uticaja na caricu, jer je ona u njemu videla spasioca svog sina, car Nikolaj je bio prilično ravnodušan. On ga je cenio jer je lečio carevića, ali ga nije video kao političkog savetnika. Čak je naložio tajnoj policiji da ga prati.
Velika kneginja Olga Aleksandrova, sestra Nikolaja Drugog, u svojim memoarima se seća: „Niko drugi nego Niki je vremenom zabranio Raspućinu da se pojavljuje u dvorcu. Upravo on je poslao ’starca‘ u Sibir, i to ne jednom“. Narod se poveo za „propagandom“ i Raspućin je za većinu postao simbol grešnika.
Ubistvo
Dugo se održala teorija da su zaveru protiv Grigorija Raspućina organizovali tzv. ruske patriote: knez Feliks Jusupov, Puriškevič i veliki knez Dmitrij Pavlovič. Međutim, poslednjih godina pojavile su se informacije koje bacaju sasvim drugačije svetlo na događaje od pre jednog veka.
U jeku rata 1916. godine, saradnik britanske obaveštajne službe u Petrogradu major Kadbert Tornhil saopštio je šefu MI-6 Kamingu glasine koje kruže ruskom prestonicom da carica Aleksandra pregovara o separatnom miru sa Nemačkom i o ulozi Raspućina u tome, kao nemačkog agenta. To je zabrinulo Kaminga, jer bi izlazak Rusije iz rata označio prebacivanje 70 nemačkih divizija sa istočnog fronta na zapadni, što bi neizbežno rešilo ishod rata u korist Nemačke. Šef britanske obaveštajne službe zatražio je da se na sve moguće načine spreči ovakav scenario, i ako je potrebno — eliminiše Raspućin.
U Petrograd je poslat kapetan Osvald Rajner sa zadatkom da od Raspućina izvuče informacije o pregovorima i ukloni ga kao opasnog agenta nemačkog uticaja. U zaveri su učestvovali Knez Jusupov, član Državne dume Vladimir Puriškevič i veliki knez Dmirij Pavlovič.
Jusupov je pripadao jednoj od najbogatijih ruskih porodica, imao je raskošan dvorac u Sankt Peterburgu i bio oženjen carevom rođakom. On je bio drug Osvalda Rajnera sa Oksfordskog univerziteta, a prema nekim glasinama — i više od druga. Moguće je da je dok se nalazio na školovanju u Britaniji bio vrbovan od strane MI-6. Pominje se čak da je bio u intimnim odnosima i sa velikim knezom Dmitrijem Romanovim. Upravo zbog homoseksualnosti, njegova majka Zinaida Jusupova se obratila Raspućinu za pomoć. Moguće je da je povod Raspućinove posete dvorcu Jusupova bila još jedna u nizu seansi lečenja.
Knez Jusupov je 29. decembra 1916. godine po zadatku Rajnera pozvao u svoju kuću Grigorija Raspućina. Tamo ga je prvo mučio, u nameri da od njega izvuče „tajni plan“ separatnog mira Rusije sa Nemačkom. Nepostigavši željeni rezultat, Jusupov i Puriškevič pucaju u Raspućina, dok je poslednji, smrtonosni hitac, ispalio Britanac Osvald Rejner.
Među učesnicima u zaveri se pominje i izvesni Stiven Alej, još jedan blizak prijatelj Jusupova iz univerzitetskih dana. U Britaniji je objavljeno pismo Aleja oficiru britanske obaveštajne službe Džonu Skejlu od 24. decembra 1916. godine (nedelju dana nakon Raspućinovog ubistva) u kojem se navodi: „…Nije sve pošlo po planu, ali naš cilj je dostignut… Rajner zameće trag i, nesumnjivo, povezaće se sa vama radi instrukcija“.
Osim verzije da su Englezi dejstvovali isključivo kako se ne bi dozvolilo zaključivanje separatnog mira Rusije sa Nemačkom, postoji i druga. Velika Britanija je dala obećanje Rusiji 12. marta 1915. godine. To je obećanje povezano sa „garancijom“ da će predati Ruskoj imperiji Konstantinopolj sa okolnim teritorijama u slučaju pobede nad Nemačkom i njenim saveznicima. Očigledno, smatrajući da je takav „poklon“ suviše širokogrud, računali su na kartu efekta Raspućinovog ubistva.
Zaverenici su prvo uhapšeni, ali ubrzo pušteni. Dmitrij Pavlovič je poslat u Persiju, što mu je kasnije i spasilo život u revolucionarnim događajima, dok je Puriškevič u to vreme bio na frontu. Knez Jusupov je proteran na porodično imanje u Kurskoj guberniji, a nakon februarske revolucije prebačen je britanskim brodom sa Krima u London.
Nakon Februarske revolucije 1917. godine, ministar pravde Aleksandar Kerenski je, čim je bio imenovan na svoju funkciju, naredio da se pronađe Raspućinov grob, otkopa i tajno spali.
Ove godine se navršava sto godina od ubistva ove kontroverzne ličnosti i očekuje se da će makar deo ruskih arhiva biti otvoren za istraživače. Možda napokon odgonetnemo koje zapravo Grigorij Raspućin — svetac ili prevarant.
