Dok razgledamo plakate pitamo proslavljenog reditelja da li mu se sa ove distance čini da je, možda, nekad moglo biti drugačije, bolje, da je još nešto trebalo da bude urađeno ili da je suvišno.
— Nisam imao takvih misli. Izložba je impresivna jer su plakate pravili slikari, fotografi čija estetska namera nije bila da snime najbolje kompozicije, ali u postavljenom redosledu se vide svi akteri. Svi koji su značajni za proteklih 10 godina. Mene to zaista ljudski potresa, jer nije stvar u tome što je ovih 10 godina tako brzo prošlo, nego što će i narednih deset i što čovek, kada više radi, u stvari, ubrzava taj proces. Verovatno najbolje žive monasi u pustinji koji ne jedu, ne piju… Uopšte nemaju ideju o prolaznosti kao mi koji se bavimo ovim poslom. Vrlo je važno da izložba pokazuje da umetnost pruža radost i da još postoji neka igrarija koja se danas sve više izbegava kada su u pitanju film ili knjiga.
Sada se sve svodi na minimalni izraz koji treba da proizvede velika osećanja. A bojim se da on nikad ne uspe u toj nameri. Mislim da je ovaj festival uspeo da napravi uzbuđenje na svakom planu. Glavno uzbuđenje je odabir studentskih filmova čija je dužina od 10 minuta do pola sata, a onda i šest filmova ljudi koji su već ostvareni, gde se samo pogled velikog autora tumači kao umetničko razumevanje, a kamoli razgovor o tome. Ovi plakati na najbolji način govore o tome da je umetnost preživela, i mada čak i kad je plakat u pitanju, vidimo vulgarnost savremenog izraza u kome se, kad se recimo reklamira guma, stavi lepa žena, pa se kaže — može da izdrži najteže udare, i slično.
Plakat kao ideja sveo se na provokaciju, a naši plakati govore o dubini želje da to bude umetnički, da bude veselo, i da to ne bude samrtna ozbiljnost koja zapravo tera ljude od filma, pošto film kao kategorija preživljava strašnu transformaciju. Broj prozora koji su se otvorili, to jest, kako kažu Englezi, načina na koje film može da se vidi, ogroman je i film je zapravo u nevolji.
Promenio se jezik filma, a ja sam jedan od onih dinosaurusa koji se vezuju za sedamdesete i devedesete kada je film još uvek bio, ne samo sredstvo za okupljanje ljudi, nego i instrument za produbljivanje osećanja. A da bi se osećanja produbila potrebni su prostor i vreme.
Danas je lako gledati film, to više nije odlazak u salu, nije druženje. Danas je to telefon i usamljeni čovek, mali ekran. Da li ste nekad poželeli da budete reditelj koji će svakome da pokloni lični film, da ga gleda u svojoj sobi, sam, na mini ekranu?
— Jesam, ali takav film ne znači ništa, zato što ne može da proizvede emocije, to proizvodi samo informacije. Veliki ekran, big skrin, to je pitanje velike projekcije, pitanje deobe arhetipa u grupi. Čovek koji plače u grupi povuče i onog pored sebe da zaplače. Kad ljudi zajednički gledaju pozorišnu predstavu, vrlo je značajno da budu zajedno, da dele emocije. Danas, nažalost, novi čovek gleda film i istovremeno telefonira ili je na internetu. To je nova faza, mislim da će izlaz iz nje biti različite forme, film će moći da se gleda na lajv strimu ili na telefonu. Pretpostavljam da će bioskopa biti vrlo malo, u svakom velikom gradu po jedan multipleks, kao što danas imamo jednu ili nijednu operu.
A i broj gledalaca filma će biti kao broj onih koji danas idu u operu?
— Da. To je problem globalizacije, ona ima konsekvence koje su nesagledive za čoveka. Čovek ne može bez arhetipa, a film, najsnažniji izraz tog arhetipa, potisnut je u odnosu na informatički sistem, jer on čoveku nalaže dramu koju je nekad film sugerisao. Film će biti gurnut sa svim svojim estetskim arsenalom i utoliko će osiromašiti ljudski život. Biće toliko malo tih opera hausa, da će predstavljati više relikviju, nego komunikaciju s vremenom. Meni je žao, ali je to izgleda nezaustavljivo.
Svojevremeno ste izjavili da je stvaralaštvo otimanje slobode. Vi ste u proteklih deset godina napravili tri filma, napisali dve knjige, sagradili dva grada. Da li ste morali toliko mnogo da „otmete“ i da li ste dovoljno slobode „oteli"?
— Danas su ti pojmovi potpuno izopačeni. Danas nam je velika svetska sila nametnula da se zapravo pitanje o bezbednosti postavlja umesto pitanja o slobodi. Na Zapadu se reč sloboda uopšte više ne pominje, to je kao neka polureligijska relikvija. Sloboda je za njih u imetku, u materijalnom, oni uopšte više ne pominju duhovnu slobodu jer su im duše toliko izbaždarene i toliko su im istetovirani unutrašnji sadržaji da oni više i ne mogu da izražavaju slobodu na onaj način na koji mi još verujemo da postoji. Istini za volju, jedna od najboljih knjiga koju sam pročitao je roman „Sloboda“, a taj roman Džonatana Frenzena zapravo govori o tome kako ljudi imaju malo slobode, kako su danas zakopčani svojim psihološkim ograničenjima i kako se u tom razvoju ljudskih odnosa troši sloboda. Ona jednostavno ne samo da više nije cilj nego je izgurana sa dnevnog reda ljudskog života. Ovde, u našem svetu, sloboda igra ogromnu ulogu, zato što mi još uvek nismo izbaždareni.
Mi smo već sada incident u ovom svetu….
— Mi smo incident svakako u ovom delu Evrope, mi ne slušamo bespogovorno ono što nam se govori, nego nekako uspevamo da odgajimo svoju krušku, jabuku, napravimo svoju rakiju, ja napravim svoj sok i imam ideju o svetu koji nije ničim ograničen.
Pravite svoj sok, gradite gradove od prirodnog materijala. Kako se slažu te dve slobode, da uživate u pravljenju soka i kuća od prirodnog materijala? Čoveka umetnika ne bi trebalo da zanima od čega je kuća ili sok…
— To je isto. Film u jednoj od svojih faza podrazumeva i scenografiju. Ja sam manje više sve filmove snimao u izgrađenim ili dograđenim scenografijama. Retko se kada dešava da dođete, da sve postoji i odmah snimate. Pravo da se živi uz svoje projekte, to je još jedan aspekt slobode. Sloboda je direktno proporcionalna intelektualnom razvoju. Jer kada se intelektualno razvija, a nema sputana osećanja, čovek u stvari realizuje svoje snove i tako najbolje potvrđuje svoju slobodu. Mislim da je neophodan određeni koeficijent inteligencije, odnosno rada na sebi da bi čovek mogao da bude slobodan. Sloboda postoji kao formalna pojava, ona je kao matematika, nju ne možemo da opipamo, ne možemo da je vulgarizujemo kao što danas pokušavaju onim: „Samo je bogat čovek slobodan“.
Čitam ovih dana da o Vašoj bezbednosti brine Rusija. Znači li to da imate S-400? Kako Vas brane ovde…
— Mene brani pre svega moja pripadnost pravednom svetu, srpski narod je jedini koji čak i u svojoj himni peva o pravdi i priziva pravdu od Boga. E, utoliko je i moja privrženost Rusiji, koju prizivam kao većeg brata da jednim okom gleda svet, a drugim posmatra kako mu se mali brat ponaša i šta radi.
Nekoliko puta ste sedeli sa Putinom. Kako izgledaju ti razgovori? Pričate li o svetskim temama, ili o filmu, možda o porodičnim temama?
— To izgleda vrlo napeto zato što je on čovek koji emituje enormnu snagu. On ima sve što vas prenosi u sferu razgovora sa jednim od najmoćnijih ljudi. Putin je jedinstvena pojava zato što je on jedini džudista koji je ušao u svetsku politiku. Mislim da je rvanje sa istorijom i ta njegova istoričnost koju uvek projektuje u razgovorima, zapravo nešto što mi delimo.
Naše prijateljstvo je postalo veće onog trenutka kad sam ja u „Politici“ napisao tekst o mom poznaniku koji je verovao da su Amerikanci oslobodili Evropu od fašizma. A onda sam ja rekao: „Neću da ti menjam mišljenje zato što bi to moglo da te unesreći“. A upravo su Rusi oslobodili Evropu žrtvujući više od 20 miliona ljudi, dok su Amerikanci samo učestvovali u tom oslobađanju. Stigli su 1944. godine, onda kad je manje-više trebalo samo da se pojave.
Ne želim da poništavam ideju savezništva koje je tada stvarno postojalo, ali treba da se podsetimo kako je fašizam nastao. Kao što je u Prvi rat Amerika ušla tek 1916, dakle u drugoj polovini rata, tako je i u Drugi svetski rat ušla iskrcavanjem u Normandiji tek posle žrtvovanja koje su Rusi imali za oslobađanje od fašizma. I šta se sad dešava u svetu? Mi smo fašisti, a oni tamo su antifašisti. E pa to neće moći.
U Srbiji postoje čitavi nivoi bivše generalske dece Titove Jugoslavije koji uživaju slobodu zahvaljujući NVO i načinu mišljenja koji je potpuno očišćen od patriotizma. A patriotizam je takođe estetika, pitanje priznanja nekih činjenica, pitanje kopči koje vas vode prema budućnosti. Utoliko je Putinova pojava značajna. I da se samo pojavio i rekao: „Ne, Evropu nisu oslobodili sami Amerikanci, nego smo se mi žrtvovali za nju i zajedno sa saveznicima stavili tačku na Drugi svetski rat“, bilo bi dovoljno. Putin je, ako ništa drugo, stao na put tome da se jedna pogrešna istorijska tvrdnja pretvara u stvarnost. Živimo u vremenu u kojem brzina razmene informacija ne obezbeđuje uopšte verodostojnost i najveći broj najprivlačnijih informacija danas nije istinit. U Francuskoj danas svaki drugi čovek veruje da ih je oslobodio soldat Rajan! Zato je borba za pravdu, za istinu zapravo i borba za slobodu.
Imamo li mogućnosti da se u poplavi lažnih informacija izborimo za istinu?
— Amerika je moćna sila i ona sa svojom estradom iz Holivuda čini najveći deo posla blokade slobodnog sveta. Oni nameću i svoje suze, i svoja ubistva, i svoju agresivnost, i sve najgore što u tom narodu postoji. A ja sam uveren da najveći deo američkog naroda nije takav, to su dve-tri korporacije koje drže tu estradu da im služi za sve najgore što im je neophodno. Tako i sad pitanje Trampa. Ja nisam nikakav zaljubljenik u Trampa, ali sam zaljubljenik u slobodu. A tu slobodu oni njemu ne dozvoljavaju zato što nešto tu krivo radi. Sad, da li je to trik, pa će se pokazati da je on samo novi izbor liberalne Amerike, a da Klintonova zapravo nije mogla da završi neki novi posao — to je pitanje. Ipak, čini mi se da je njegova pobeda proistekla iz toga što je taj mejnstrim, glavni tok medija, zapravo poražen. Čovek se direktno obraćao ljudima, oni su u tom direktnom obraćanju prepoznali nešto svoje i on je pobedio.
(Ceo intervju pogledajte u videu)
