Skandalozne izjave, vatreni govori, populistička retorika — tako je izgledala Trampova kampanja koja mu je, uprkos prognozama, i donela pobedu, pre svega zahvaljujući glasovima onih koji javno nisu ni smeli da kažu da ga podržavaju. A šta sve nije obećavao! Na unutarpolitičkom planu jedno od ključnih obećanja ticalo se preobražaja političkih elita i establišmenta — „isušiću tu močvaru“, govorio je. Najavio je i ukidanje Obaminog čeda u oblasti zdravstvene zaštite, programa „Obamaker“, ali i anuliranje 60-70 odsto ukaza svog prethodnika. Počeće to već prvog dana, potvrdio je njegov budući potpredsednik Majkl Pens.
Obećao je Tramp i da će u borbi protiv nelegalne migracije izgraditi zid na granici s Meksikom i naterati tu zemlju da plati za njegovu izgradnju. Kinu će, kaže, proglasiti deviznim manipulatorom, staviće tačku na kinesko kršenje prava intelektualne svojine, Peking lišiti izvoznih subvencija i drugih privilegija, a proizvodnju koja je zbog jeftine radne snage preseljena u Kinu, vratiće u SAD. Vašington se, kako je tvrdio tokom kampanje, više neće baviti smenama režima po svetu, a NATO će morati da se menja jer SAD više neće da plaćaju za tuđu bezbednost.
Ipak, najintrigantnija obećanja ticala su se odnosa s Rusijom, data u trenutku kada su odnosi dveju supersila spali na najniži nivo od kubanske krize. „Imati dobre odnose sa Rusijom je dobro, a ne loše“, govorio je Tramp.
Hoće li se ta obećanja i lepe želje raspršiti u sudaru sa surovom realnošću? Jedno od unutarpolitičkih obećanja će Tramp izgleda ispuniti: Predstavnički dom usvojio je u petak rezoluciju koja predviđa faktički početak procedure ukidanja „Obamakera“. „Isušivanje močvare“ će ići teže, ako ništa drugo zato što u nju spada i veliki deo republikanaca. U protivnom, na Kapitol hilu zabijaće mu klipove u točkove gde god stignu.
Kad je reč o spoljnoj politici, Meksiko sigurno neće platiti izgradnju zida, a hoće li ga biti i kako će se rešavati pitanje nelegalnih migranata, ostaje nepoznanica. Strahovanja vezana za izmenu kursa Trampove administracije prema NATO-u razvejao je budući državni sekretar Reks Tilerson: princip kolektivne odbrane u NATO-u ostaje na snazi.
Kako je istakao u saslušanju u spoljnopolitičkom odboru Senata, nova američka vlada namerava da se pridržava obaveza u okviru člana 5 Severnoatlantskog ugovora, koji predviđa kolektivni odgovor u slučaju napada na bilo koju članicu NATO-a. Međutim, Njut Gingrič, jedan od bliskih Trampovih saradnika, izrazio je mišljenje da će novoizabrani predsednik biti oštriji prema onim članicama NATO-a koje ne žele da povećavaju troškove za odbranu, tj. onima koje ne izdvajaju minimum dva odsto BDP-a za tu stavku, kako preporučuje NATO.
Pitaće ih, kaže, zašto Amerikanci treba da pruže ruku pomoći gotovanima.
Istovremeno, najave otopljavanja odnosa s Moskvom, kako se približava trenutak Trampove inauguracije od predizbornih visokih očekivanja, prešle su na suzdržaniji ton. Iako je Tramp na prvoj zvaničnoj konferenciji za novinare ponovio da uživati simpatije Vladimira Putina nije minus nego plus, dodao je da se varaju oni koji misle da će on biti manje oštar prema Rusiji od Hilari Klinton.
Istakao je i da je Rusija potrebna Sjedinjenim Državama radi borbe protiv DAEŠ-a. Da bi to mogla biti jedna od ključnih dodirnih tačaka i startna pozicija za približavanje stavova dveju zemalja nagoveštava i poziv Trampovom timu na pregovore o Siriji u Astani, koji je, prema navodima lista „Vašington post“, stigao tokom telefonskog razgovora Trampovog savetnika sa ruskim ambasadorom u SAD.
Nadu u Trampove dobre namere u pogledu odnosa s Rusijom potvrdio je i predlog da za državnog sekretara bude postavljen Reks Tilerson, šef „Ekson mobajla“, koji je 2013. lično iz ruku Putina dobio orden prijateljstva.
Mnogi komentatori se nadaju da bi bolji odnosi Moskve i Vašingtona između ostalog otvorili put za sređivanje stanja na Bliskom istoku. Na Balkanu pak veruju da će otopljavanjem nestati „linija vatre“ između Rusije i SAD, o kojoj je govorio odlazeći američki državni sekretar Džon Keri. Podrazumeva se i ukidanje sankcija Rusiji. Ali zasad ništa od toga. U intervjuu za „Volstrit džornal“ novoizabrani predsednik kaže da ne planira da odmah ukine sankcije, ali da ne isključuje da će se to desiti u budućnosti. (Podsetimo, Obama je u petak produžio sankcije Rusiji na još godinu dana.)
Tramp je realista: i pored širokih ovlašćenja koje predsednik SAD ima u sferi spoljne politike, Kongres bi mogao biti kamen spoticanja u ispunjenju njegovih obećanja vezanih za Rusiju, pa i kad je reč o sankcijama. Jer ne samo da se sa Trampovom pobedom ne mire mnogi građani — pa se tako u pokušaju sprečavanja njegove inauguracije za 20. januar spremaju velike demonstracije u američkoj prestonici — nego se sa time ne miri ni veliki deo establišmenta, pa ni mnogi republikanci u Kongresu. „Njujork tajms“ piše da je naručilac priče o kompromitujućem materijalu koji protiv Trampa navodno ima Moskva — republikanac.
Ništa čudno. Ideja da je izbor Trampa „pogrešan“ i katastrofalan pustila je korena i u stranci koja ga je kandidovala. Setimo se da su pred decembarsko glasanje Koledža elektora, koji je trebalo da ozvaniči pobedu Trampa, elektori pozivani da iznevere volju birača i glasaju protiv Trampa, što se nije desilo. Iako je takva mogućnost teoretski postojala, takav scenario bi imao razoran efekat na čitav američki politički sistem.
Međutim, nakon zvaničnog stupanja predsednika na dužnost kao opcija za njegovo uklanjanje sa političke scene ostaje — impičment, tim pre što bi Majkl Pens, koji bi preuzeo dužnost predsednika u slučaju da takva jedna inicijativa prođe, za političku elitu bio daleko prihvatljiviji.
Trampu bi zato mogla da bude ponuđena nagodba: njegov legitimitet neće se dovoditi u pitanje ukoliko prihvati stav da Rusija ostaje opasan protivnik Sjedinjenih Država.
Zašto baš Rusija? Zato što je ona postala simbol suprotstavljanja svetskom poretku kakav je zamišljen u Vašingtonu, simbol suprotstavljanja unipolarnom svetu u kome jedina sila glumi svetskog žandarma i uverena u vlastitu izuzetnost krši međunarodno pravo, a kunući se u ljudska prava izvozi svoj model demokratije ne mareći za cenu koju to ima u ljudskim životima i stvaranju opšteg haosa.
Lansiranjem priče o ruskom hakovanju poverljivih informacija demokrata i uticaju na američke izbore stvoren je utisak da Rusija želi da uzdrma temelje na kojima počiva američka demokratija i ključnu instituciju predsednika. (Nebitno je koliko su te priče na staklenim nogama, jer prema pisanju američke štampe, za javnost otvoreni deo izveštaja američkih obaveštajnih službi o hakovanju ne sadrži ništa osim pretpostavki i posrednih zaključaka.)
Zato je toliko važno da u predstavi američkih građana po svaku cenu opstane priča o Rusiji kao „carstvu zla“, koju je teško promeniti preko noći. Shvata to Tramp ali shvata i Rusija.
Očekivanja od nove administracije u Moskvi su otuda vrlo trezvena i jednostavna — za početak, smanjimo napetost. Možemo da razgovaramo, polemišemo, tražimo rešenja, nadmećemo se, dogovaramo, čak i da se svađamo, samo bez čitanja bukvica i bez uskraćivanja prava Rusiji da brani svoje interese. Ne nada se nikakvim ustupcima od SAD, ali ne namerava ni sama da ih pravi. Konflikti i nesuglasice će i dalje postojati, ali se oni moraju rešavati u ravnopravnom dijalogu. A sve će, smatraju u Moskvi, biti mnogo lakše ako za početak nova američka administracija bude brinula pre svega za nacionalne interese SAD — umesto da se zanosi idejom o svetskoj dominaciji.
