Sarađivali ste s brojnim političarima i ljudima iz crkve, imali ste blagoslov da radite sa patrijarhom Pavlom. Da li je istina da on nije dozvolio da privrednici, tajkuni, dovrše hram, već da se gradi polako, skromnim prilozima vernika?
— On je to promovisao, a mislim da je to ideja većine nas koji smo tamo prisutni godinama i koji smo sagledali kako se to odvija i u građevinskom i u političkom smislu. Imali smo jednu ponudu koju je patrijarh Pavle glatko odbio, ne bih da imenujem, jednostavno je rekao „ta manite se vi njih“. Hram se gradi od priloga građana, krajem 2016. godine prvi put smo dobili državnu donaciju, kao neku vrstu kompenzacije za uplatnice Infostana, koje zakon spori. Nama su najdraži bili prilozi uz te uplatnice, od 600 hiljada domaćinstava u Beogradu stiglo je nešto više od 400 hiljada uplaćenih donacija. To nas je ohrabrilo jer smo videli da imamo ogromnu podršku u gradnji. To nisu bili veliki prilozi, od 50 i 100 dinara, one od 1.000 smo računali kao veće donacije. Ali sama ta volja i raspoloženje za podršku je bila veoma značajna i da se svako osećao kao graditelj, to je generalno naše opredeljenje. Za česte kritike zbog doplatne markice problem su neke druge stvari, političke prirode, ali to su prilozi građana od 10 dinara uz poslato pismo. Na taj način veliki broj građana postaje priložnik da to i ne oseti, a oseća se delom u izgradnji hrama.
Došli smo do istorijskog trenutka u kome nam Rusi pomažu da Hram dobije svoje lice. Pojedini izvori tvrde da je saradnja sa Rusijom na ovom projektu zapravo počela davne 1906. godine.
— Ja sam inženjer, ne priliči mi da mistifikujem stvari, ali imam puno razloga za to i u svakodnevnim dešavanjima, a i u višedecenijskim. Program za gradnju Hrama napravljen je još 1895. godine. Verovali ili ne, po tom programu je Hram i izveden. On je bio projektni zadatak konkursa na koji se javilo mnogo arhitekata. Srbija u to vreme nije bila u stanju da sama donese odluku, pozvana je Hudožestvena akademija koja je uradila posao. Međutim, ubrzo su došli balkanski ratovi, Prvi svetski rat, to je sve palo u vodu, da bi se 1925. godine raspisao novi konkurs.
Od 2002. godine Rusi su ponovo uključeni u izgradnju, malo-malo pa vam premijer ili predsednik Ruske Federacije dolaze u crkvu. Videli ste se više puta sa ruskim premijerom i predsednikom. Šta su Vam oni rekli, to je velika i bogata zemlja kojoj novac nije problem, ali da li Vladimir Putin shvata koliko je Hram nama važan?
— Shvataju oni i mnogo više, da ovaj hram po fizičkim karakteristikama jeste veliki, ali i da je naše opredeljenje da je on svepravoslavni i da taj fizički deo prevazilazi same Srbe, da je jako bitno da se ta svepravoslavnost ovde i materijalizuje. Imao sam sreću i izuzetno sam i ponosan što sam se video sa Vladimirom Vladimirovičem. To je veliko razumevanje, kod takvih, posebnih ljudi ne treba puno pričati. Oni to razumeju u dve rečenice.
Da li je, računajući dva balkanska, dva svetska rata, bombardovanja, atentate, ekonomske krize, komunističku vlast, Hram ipak mogao da bude završen do sada ili smo morali da čekamo približavanje Srbije i Rusiji da do njega dođe?
— Teorijski da, to kažem kao inženjer, međutim, ovde ne vladaju samo inženjerska pravila i zakoni. Hramovi se grade godinama, i ako i uzmemo koliko je od ovih 120 i još nekoliko provedeno u gradnji, možemo da kažemo da je to manje od 30 godina intenzivne gradnje. To za jedan ovakav hram, pogotovo za hram koji se finansira donacijama vernika, sasvim primereno.
Šta mislite o eventualnom sahranjivanju urne Nikole Tesle ispred Hrama Svetog Save?
— Nesumnjivo je da je Tesla jedan od najvećih Srba, tu su još Pupin, Milanović i drugi. Postavlja se pitanje gde povući crvenu liniju, na kome se zaustaviti, to je za mene osnovno pitanje. Nikada nije postojala ideja da Svetosavski trg bude nekakav spomen-park. Da se pretvori u nešto u šta je pretvoren centar Skoplja koji je zatrpan raznim skulpturama, spomenicima. Posebno je problematično samo sahranjivanje, tu ima mnogo problema koje bi trebalo rešiti, počev od Zakona o sahranjivanju i grobljima, pa nadalje. Ali, za mene je ključna crvena crta koju sam pomenuo.
Šta će biti s vama sada kada Rusi oslikaju Hram, šta radi protoneimar kad mu se završi projekat?
— Za ovakve hramove, pa čak i manje, nikada ne znate kada će biti završeni. Ja, kao i svi drugi, imam svoj završetak. Ali ovo za mene jeste vrhunac, da to što smo se trudili da uradimo oko mozaika, saradnja sa Ruskom Federacijom, da to funkcioniše. Sada se osećam zadovoljno i smireno. Onog trenutka kad smo potpisali taj donatorski ugovor sa „Gaspomnjeftom“, meni je srce bilo puno.
