Od kada je Skupština Srbije usvojila deklaraciju o vojnoj neutralnosti, decembra 2007. godine, traju rasprave o tome koliko je ona korisna za Srbiju — da li nam takva pozicija nanosi više štete ili koristi?
Deklarativno i politički zvaničnici Beograda zastupaju poziciju neutralnosti, ali se nameće dilema da li nju treba osnažiti i posebnim zakonom ili čak ugraditi i u Ustav Srbije.
Jer status srpske vojne neutralnosti do danas je potvrđen samo Rezolucijom Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, kako glasi puno ime dokumenta koji je kolokvijalno poznat kao deklaracija o vojnoj neutralnosti Srbije. To je lako promenljiv dokument u zavisnosti od političke garniture na vlasti.
On se odnosi na status Kosova i Metohije, a njegov član 6 proglašava vojnu neutralnost Srbije:
„Zbog ukupne uloge NATO-a, od protivpravnog bombardovanja Srbije bez odluke SB do Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kojem se određuje da je NATO ’konačan organ‘ vlasti u ’nezavisnom Kosovu‘, Narodna skupština donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka po tom pitanju“, kaže se u Rezoluciji.
Bivši sudija Vrhovnog suda Srbije Zoran Ivošević bliži je tome da se princip vojne neutralnosti inkorporira u Ustav Srbije, nego u zakon, a napominje da Skupština donosi i podzakonske akte, deklaracije ili druge opšte akte koje imaju značaj, ali nisu obavezujući.
„U ovoj prilici najbolje je upotrebiti Ustav, jer je on nešto što je mnogo trajnije od zakona. Ako bi u tom smislu i neki zakon doneli, kod svake promene političkih vlasti koje imaju većinu u Skupštini, moglo bi se lako desiti da se zakon promeni. Ali ako se u Ustav unese tako nešto, a mi imamo iskustva u tom smislu, jer dok smo bili nesvrstani, to je pisalo i u Ustavu, onda bi to sasvim drugačije izgledalo. A promena Ustava nije jednostavna“, smatra Ivošević.
Za ugradnju principa vojne neutralnosti u Ustav Srbije zalaže se i analitički direktor Centra za razvoj međunarodne saradnje Dragomir Anđelković. Za to imamo dovoljno primera novijeg datuma, tako da ne moramo da se osvrćemo ka Švajcarskoj ili Austriji. Anđelković navodi Moldaviju, koja je princip statusa vojne neutralnosti ugradila u Ustav pre desetak godina.
„Naprosto, procedura promene Ustava je kompleksna i zahteva i ozbiljnu društvenu diskusiju. Deklaraciju možete ukinuti lako, voljom političkih činilaca“, kaže Anđelković.
Izvršni direktor Centra za strateške alternative Dušan Proroković smatra da je dovoljno da se princip vojne neutralnosti reguliše zakonima.
Neutralnost se retko ugrađuje u ustav, to pitanje češće se reguliše sistemskim zakonima, koji su kratki, imaju tri do pet članova i prelazne i završne odredbe, kaže Proroković.
„Nema potrebe da se menja Ustav i sprovodi duga i komplikovana procedura kako bi Srbija i formalno proglasila vojnu neutralnost. U ovom trenutku, usvajanje zakona o vojnoj neutralnosti u značajnoj meri poboljšalo bi ukupan položaj Srbije“, kaže Proroković.
On navodi primer Austrije kao zemlje koja je vojnu neutralnost ugradila u Ustav, ali Ustav Austrije je bio plod volje velikih sila.
Takođe, prema Prorokovićevom mišljenju, zakonski ozvaničena vojna neutralnost donela bi Srbiji i ekonomske koristi. Pristupanje vojnom savezu automatski podrazumeva i strateško opredeljenje u ekonomskim odnosima. Finska je, tokom trajanja Hladnog rata, imala uravnotežen trgovinski bilans i sa Zapadom i sa Istokom, navodi Proroković. Zbog toga se brže razvijala, jer imala je pristup jeftinijim energentima iz SSSR i njegovom ogromnom tržištu. Austrija je takođe koristila neutralnost kako bi se ekonomski pozicionirala u socijalističkim zemljama, Mađarskoj i Čehoslovačkoj.
Jedno od ključnih pitanja kada se govori o vojnoj neutralnosti jeste pitanje političke volje velikih sila da priznaju vojnu neutralnost Srbije. Treba razlikovati službeno proglašenje vojne neutralnosti, koje je uređeno i principima UN, i neformalno priznanje vojne neutralnosti, kaže Proroković.
„Osim primera Austrije, čiju su vojnu neutralnost regulisale velike sile, ne znam za druge slučajeve da je došlo do službenog priznavanja vojne neutralnosti. Turkmenistan je tako nešto pokušao sredinom devedesetih godina i u velikoj meri uspeo da njegovu vojnu neutralnost garantuju i Rusija i SAD, ali kada govorimo o neformalnom priznanju vojne neutralnosti, u praksi je dovoljno da vam jedna velika sila garantuje neutralnost“, kaže Proroković i navodi primer Mongolije tokom šezdesetih godina prošlog veka.
Ukoliko bi Rusija i Kina priznale srpsko pozicioniranje kao vojno neutralne države, to bi u ovom trenutku bilo sasvim dovoljno za legitimizaciju našeg statusa u međunarodnim odnosima, smatra on. Samim tim što bi priznale vojno neutralni status Srbije, Rusija i Kina ili neka druga velika sila bile bi odlučne da naš status neutralne države brane i ubuduće, kako diplomatskim, tako i svim drugim sredstvima, smatra Proroković.
Na primer Turkmenistana poziva se i Dragomir Anđelković. Ta zemlja se, kaže on, obratila UN sa zahtevom da joj se vojna neutralnost potvrdi na tom nivou.
„Kao odgovor, Turkmenistan je dobio odgovor Generalne skupštine UN, kojom mu se potvrđuje vojna neutralnost. Podrazumeva se da takva neutralnost, prihvaćena od UN, ako bude ugrožena, po automatizmu dobija podršku“, objašnjava Anđelković.
Za inkorporiranje vojne neutralnosti u zakonski sistem Srbije zalažu se DSS, Dveri i Srpska narodna partija (SNP) koje su i potpisale Deklaraciju o vojnoj neutralnosti Srbije. Nenad Popović, predsednik SNP-a, izneo je i ideju o četiri balkanske vojno neutralne države, kao svojevrsnom savezu vojno neutralnih država bivše Jugoslavije.
