Dobitnik „Zlatnog lava“ na prošlogodišnjoj venecijanskoj Mostri, filipinski reditelj Lav Dijaz, jedan je od glavnih gostiju 10. filmskog festivala Kustendorf u Drvengradu na Mokroj Gori. Njegovi filmovi, specifični po dugom trajanju i mahom snimljeni u crno-beloj tehnici, osvojili su brojna priznanja na prestižnim svetskim festivalima.
Filipinac, koji već na prvi pogled osvaja svojom neposrednošću i otvorenošću, naglašava da su njegovi filmovi odraz kulture iz koje potiče, da je njihov cilj da gledaoce nateraju na razmišljanje o životu, prošlosti, smislu, humanosti.
Emir Kusturica je rekao da Vaši filmovi predstavljaju najbolji vid kinematografije, onaj koji je danas, nažalost, u izumiranju. Kako Vi vidite modernu kinematografiju?
— Ja sam filmski zavisnik, volim da gledam filmove, gledam sve. Moji filmovi, međutim, ne robuju konvencijama. Kad počnem da pravim film, uvek imam princip da, ako sam počeo da radim nešto što volim, želim, onda to mora da odražava moju kulturu, uverenja, poglede, a to podrazumeva lagano proticanje vremena.
Šta je to specifično za Vašu kulturu?
— Možda je to pre svega klima, koja je čudesna. Malezijska kultura, filipinska, indonežanska… način života u velikoj meri zavisi od puteva same prirode. Na Filipinima imamo oko 20 dana tajfuna svake godine, tako da naši životi zavise od toga. Imamo cikluse uništenja i obnove, cikluse smrti i ponovnog rođenja. U velikoj meri smo određeni time. Veoma smo određeni uništenjem i konstrukcijom, odnosno rekonstrukcijom. To je način malajskog života.
Filipini imaju i veoma burnu i mučnu istoriju, što možemo videti i u Vašim filmovima.
— Najveći problem mog naroda u ovom trenutku — a to je problem u mnogim kulturama — jeste to što imamo ogroman zid neznanja. Nismo učili istoriju, ne suočavamo se s prošlošću, s onim što se događalo. Zbog toga ne možemo da razumemo ono što smo sada, posebno mladi ljudi. Upravo zbog toga moji filmovi govore o svemu tome. Bavim se istorijom, jer to osećam kao svoju odgovornost. Imam osećaj dužnosti da obrazujem svoj narod, da mu prikažem prošlost. Moramo razumeti kako bismo mogli da idemo dalje.
Interesantno je to što svojim glumcima tokom snimanja filma dajete slobodu da izraze svoja osećanja kako oni misle da treba, onoliko vremena koliko im je za to potrebno. Kada snimate film, da li je scenario razrađen do detalja ili je reč samo o ideji koja se spontano razvija tokom snimanja?
— Uvek postoji scenario kada pravim film, ali isto tako uvek postoji mogućnost da se tu nešto menja. Nikada ne znam šta će mi doneti noć, a šta dan. Jedan moj film, zove se „Vek rađanja“, nastao je tako što sam rano ujutru sedeo u jednom kafiću i čuo dvoje ljudi koji razgovaraju o oluji koja se približava. Pitao sam ih gde se sprema nevreme. Oni su mi rekli lokaciju, a ja sam pozvao dvoje glumaca i rekao im da idemo na snimanje. Pitali su me šta ćemo raditi, a ja sam im rekao da ćemo snimati film usred nepogode. To je jedna veoma apstraktna ideja, ali kada smo konačno stigli tamo, ideja je počela da se razvija. Čovek koji se našao usred oluje sreće nepoznatu ženu — od toga smo počeli, to mi je iznenada palo na pamet. Nakon snimanja scene usred oluje, počeo sam da kreiram priču koja je u pozadini tog događaja. Počeli smo da se vraćamo u prošlost i to su scene kojima se završava film.
A zbog čega volite da snimate crno-bele filmove?
Zaista volim crno-bele filmove, kao mladić sam gledao po osam filmova nedeljno, svi su bili crno-beli. Za mene je film crno-beli, vodi vas u drugi svet, u drugi univerzum, to je kao neki paralelni svet, koji vas uvlači u sebe. To je drugi način da se posmatra život. On je kao ogledalo, ali je istovremeno potpuno različit.
Šta je sledeće što ćete snimati?
— Za četiri dana počinjem da snimam mjuzikl u Maleziji. Nadam se da ćemo uspeti u tome.
Jednom prilikom ste rekli da osećate veliki strah od budućnosti. Zbog čega to osećate, kako vidite ovaj savremeni svet i sve ono što se oko nas događa?
— Svet je veoma dezorijentisan. Ovo je 21. vek, a još uvek gledamo nasilje oko sebe. Imamo sve te tehnološke prednosti, a i dalje smo varvari. Idite na Bliski istok, u neke druge delove sveta, ljudi se i dalje ubijaju kao životinje. Napredak nauke, napredak filozofije i napredak raznih drugih oblasti kao da ne znači ništa. To je ono o čemu moramo da razmišljamo. Ako se ne zaustavimo u razaranju, uništićemo ovaj svet. Sve ovo što nas okružuje u ovom trenutku nema nikakav značaj, može da eksplodira u bilo kom trenutku, bilo kad i bilo gde na svetu. Svet danas nije bezbedan, a 21. vek je! Za mene je pitanje humanosti najvažnije pitanje.
