Kusturica je kao so. Može i bez, ali je bljutavo.
I baš je tako. Ko sumnja, neka upali bilo koji kanal na TV, kupi bilo koje novine, otvori bilo koji veb-portal, provede barem nekolicinu minuta na nekoj od društvenih mreža.
Pokušamo li — makar hipotetički, mada je to u njegovom slučaju nemoguće — da ga ne posmatramo samo kroz filmove, odakle parafrazirasmo i čuvenu repliku, ovaj čovek je hodajući dokaz da vatra postoji, da taj plamen neke greje i bez bukovine u šporetu, neke oprlji pa se zamisle, a neki sagoreše iznutra, uprkos romingu.
To je svrha vatre. To jeste nakana umetnika. Ako mu — ukusi i stavovi su različiti — neko nekad možda može osporiti učinjeno, status umetnika mu niko ne može oduzeti. On to, uostalom, svakodnevno potvrđuje. Pa i na proslavi četvrt veka Republike Srpske.
Kad zaboli — „Ne dam!“
Nije mu bila potrebna bomba, pa da razori učmalu regionalnu javnost samozarobljenu u nečemu nalik podrumu iz njegovog „Podzemlja“. Zakržljalih mozgova, zbog lenjosti i navike na devedesete, dežurni „čuvari mira“ skočili su đuture na ovu „lutajuću enciklopediju“ — samo zbog njegovog sna.
Pa zar umetniku oduzeti mogućnost da mašta? Čije je, ako ne umetnikovo, da saopšti istine koje bole, i Njega i Njih? Neće valjda političari i nevladini trbuhozborci brinuti o duhu nacije?
Na kraju krajeva, zašto i Srbinu oduzeti mogućnost da mašta? Kad ti pokradu sve, onda barem ne daš san o sreći. Ne daš na đedove i unuke. Ne daš želju za slobodom i zaštitom, onu vekovnu vertikalu koja je taj narod održala na ovom belom dunjaluku!
Govornik je u tome više nego uspeo. Bilo je dovoljno da sa bine, rečima, naslika malu bombu koja viri iz džepa, pa da jastrebovi željni krvi horski zapevaju kako je „na ovim prostorima“ dosta krvi.
Neće moći. Ni proći. Sunce će u ovom gradu — da opet parafraziramo repliku iz njegovog filma — kad-tad zasjati kako treba.
Prošlost kao bukvalni zalog svega
Kusta — kako drugačije oslovljavati čoveka sa kojim su i oni koji ga nikad sreli nisu na Ti — (opet) je udario tamo gde treba. Izoštrio je, u maniru praškog đaka, pravu sliku stvarnosti.
To što oni nasuprot njemu misle da je udarac u prošlost svetinja, ne razlikuje se mnogo od Kustinog stava o prošlosti. Razlika između njih je civilizacijska.
Oni pod prošlošću podrazumevaju nakalemljenu „istinu“ iz devedesetih koja im je donela svakojake sinekure i taj poklonjeni im ratluk od života žele da im potraje što duže. On pak pod prošlošću misli na istoriju naroda, na sve patnje, na znoj i ozeble tabane, i ponajviše na kosti koje ne smeju i neće biti zaboravljene.
I mora biti zaštite. Prošlosti od zaborava. Budućnosti od friziranih istina i nasilno nametnutog nasleđa. Sadašnjosti od ratnih profitera pod maskom antiratnih altruista.
Naša nevolja je, zavapio je tom prilikom Kusta, što se danas prošlost uvažava samo kod onih koji imaju atomsku bombu i ovih malih čija se elita bogati bezuslovno izvršavajući naredbe, pretvarajući se tako u Luciferove šegrte.
Oni u romingu su već u ovom delu govora počeli da pišu saopštenja. Neki od njih i da smišljaju kako da potroše novce. Zna se koje novce.
„A ja sve češće gledam u nebo pošto, kako rekoh, ono zna, i tiho, da me niko ne čuje, govorim: ’O Bože, daj i meni jednu onako malu zgodnu bombicu da je strpam u džep i ne da je bacim nekome, ne daj bože, ne treba mi to, nego da je vide dok viri iz džepa, a ja da se pravim lud. Kao nije važno. Neka je nek stoji. Ne jede hljeba‘. Da im tako izvedem dokaz i da uvaže naše stradanje i da zaustavim priču kojom su, po svojim falsifikatima, od jednog žrtvovanog naroda napravili zločinca…“
Neee, zagraktali su i zvani i nezvani — neki čak i samo zbog toga što je u pitanju Kusturica Emir — ne dirajte nam prošlost. Našu. To čuvamo. Da bismo sačuvali našu, moramo da falsifikujemo vašu. Mantra devedesetih mora opstati. Sve ostalo je kolateralna šteta.
I zato sto jada na Kustu. Jer se njegova najdalje čuje. Najviše ponavlja. Najbolje pamti.
Džaba im. Devedesete su, sad je i činjenično provereno, samo glasina.
