Gvantanamo bej, 15 godina kasnije

Mučenje, nezakonito zatvaranje i štrajkovi glađu bili su samo neki od motiva po kojima je ovaj američki zatvor postao poznat.

​Anti-Gvantanamo protesti danas se održavaju u Londonu, Los Anđelesu i Vašingtonu, gde organizacija „Amnesti internešnel“ traži da predsednik Barak Obama iskoristi svoja ovlašćenja i pre Trampove inauguracije 20. januara konačno zatvori Gvantanamo.

Zatvorenike i aktiviste zabrinjava činjenica da Gvantanamo i dalje radi uprkos Obaminom obećanju da biti zatvoren, dok je i novoizabrani predsednik Donald Tramp nedavno tvitovao da smatra da preostale zatvorenike nikada ne treba pustiti i da ga treba napuniti dodatno „lošim momcima“.

​Od otvaranja Gvantanama, lociranog u američkoj vojnoj bazi na Kubi, umrlo je devet zatvorenika, od kojih se za sedam veruje da su počinili samoubistvo. Tokom 15 godina postojanja samo devet zatvorenika je osuđeno za neki zločin. Od 55 zatvorenika koji se i dalje nalaze u Gvantanamu jedan je osuđen, za njih devet suđenje je u toku, a za 19 je odobreno puštanje na slobodu.

Međutim, čak ni oni se ne mogu radovati. Potpuno je neizvesno kada će oni biti pušteni, posebno imajući u vidu da su za njih pet odluke o oslobađanju donete još 2009. godine. Oni ostaju u neizvesnosti, kao i preostalih 26, protiv kojih nije pokrenut postupak ili zbog nedostatka dokaza ili zbog toga što su dokazi dobijeni mučenjem i iznudom ili zato što za njih nije nadležan nijedan sud.

​Kroz Gvantanamo prošlo oko 800 zatvorenika

Kroz ozloglašeni zatvor prošlo je skoro 800 zatvorenika, od kojih su neki podvrgavani mučenju, pa je između ostalog postao sinonim za tehniku mučenja zvanu „waterboarding“. Pored te tehnike, koja podrazumeva polivanje vodom lica zatvorenika prekrivenog krpom, kako bi se izazvao osećaj davljenja, prema rečima onih koji su pušteni, u Gvantanamu su primenjivane i razne druge tehnike: plašenje psima, uskraćivanje sna, zatvaranje nagih ljudi u mračne samice na duge periode. Studija Avganistanske mreže analitičara iz 2016. godine objavila je da su američke vlasti mnoge zatvorenike držale na osnovu veoma tankih dokaza.

„Svako je mogao da bude zatvoren. Dokaz je mogao biti čak i beznačajan niz poznanstava — zatvorenik je poznavao osobu A, koja je poznavala osobu B, koja je poznavala osobu C, koja je poznavala Bin Ladena…“, rekla je autorka izveštaja Kejt Klark.

​Među zatvorenima bilo je i najmanje petnaestoro dece, poput Omara Kadra uhapšenog u Avganistanu kada je imao samo 15 godina i optuženog da je bacio granatu na vojnika, te Muhameda el Garanija, koji je sa 14 godina bio najmlađi stanovnik Gvantanama. Garanija su teretili da se borio za talibane i da je bio član terorističke ćelije Al Kaide u Londonu, uprkos tome što nikada nije bio ni u Avganistanu ni u Engleskoj, a zbog nedostatka dokaza pušten je sedam godina kasnije.

Agoniju preostalih zatvorenika možda najbolje oslikava rečenica Šakera Amera, puštenog 2015. nakon što je 13 godina proveo u Gvantanamu bez optužnice.

„Gvantanamo se rukovodi samo jednim konceptom: kako uništiti ljudsko biće“, rekao je Amer u intervjuu za RT.