Rusi imali Orvela pre Orvela

2017. godina

Ima li nekoga da ne razmišlja o budućnosti? Kakva je ona? Ko ne bi želeo da zaviri u sledeći vek? Čitanjem naučno-fantastičnih knjiga i upoznavanjem sa procenama naučnika i smelim inženjerskim projektima možete sebi da iscrtate slike budućnosti.

Zavirićemo u budućnost, otići ćemo 50-60 godina unapred. Možda će uoči stogodišnjice Velikog oktobra isti takvi đaci kao i vi na času geografije gledati kino-panoramu o nedavnoj prošlosti i sadašnjosti svoje zemlje, film o tome kako Sovjeti menjaju prirodu za svet i sreću na Zemlji.

Evo ovi učenici 2017. godine nalaze se u obrazovnom bioskopu. Poseban oblik bioskopa „vremenska lupa“ omogućava im da posmatraju kako se stvarao novi izgled zemlje.

...kako su se vrlo preciznim nuklearnim eksplozijama isecala nepotrebna brda i probijali kanali.

...kako su preokrenuti Ob i Jenisej i usmereni ka Kaspijskom moru. Ovo more koje je donedavno presušivalo sada prima nove reke bogate vodom.

Deca su čula direktorov glas: „A ovo je brana preko Beringovog moreuza. Vidite li kako preko njega jure nuklearni vozovi? Brana je pregradila put hladnoj vodi Ledenog okeana i klima Dalekog istoka se poboljšala.“

Zatim je iščezla i Zemlja. U svemiru gotovo brzinom svetlosti putovale su fotonske rakete, međuzvezdani brodovi, krećući se ka najbližem i tako dalekom planetarnom sistemu — Alfa Kentauri.

Kada se bioskopska predstava završila, nastavnik geografije Borisovič podsetio je razred da sutra ide na ekskurziju u podzemni grad Ugljegrad koji se nalazi u Polarnoj oblasti.

Sledećeg jutra Igor se probudio kada ga je nešto lupnulo po nosu. Tako ga je probudio zidni časovnik koju je kao šalu smislio njegov otac, jedan od dispečera Centralnog instituta za upravljanje vremenom.

Mama nije bila u kuhinji, ali je ostavila poruku-zadatak na pametnom šporetu. „Moj omiljeni doručak“, obradovao se dečak.

Igor je oprezno upalio agregat i bacio poruku u prorez. Kako bi ispunili zadatak nevidljivi zraci opipavali su slova na papiru, automatske kutlače odmeravale šta je potrebno, a specijalni noževi brzo sekli povrće.

Odjednom se iz očevog kabineta začuo mamin glas.

Na ekranu tele-video-fona videla se mama. Ona je stajala na palubi broda. Tu se nalazilo obdanište u kojem su bila njena najmanja deca. „Jesi li se snašao sa doručkom?“, pitala je mama osmehujući se.

„Ti si na Crnom moru?“, začudio se Igor. „Ja sam na službenom putu, u inspekciji crnomorskih plovećih obdaništa, a ujedno sam i posetila svoje... Kaži tati da ću se vratiti tek sutra.“

Kroz pola sata Igor je već bio daleko od prestonice. Arktik je dočekao posetioce jakom mećavom. Moskovljane su okružili lokalni radnici.

Pred posetiocima se otvorilo okno i široke pokretne stepenice povele su ih naniže.

Zatim su svi išli po ulicama Ugljegrada. U vazduhu se osećao fini miris lipe. Posmatrajući ljude koji su se sunčali na plaži pod kvarcnim svetlima teško je bilo poverovati da na površini duva mećava.

A u predgrađu ogromni čelični kombajni grizli su rudne naslage. Glavni inženjer Ugljegrada Vladislav Ivanovič ispričao je učenicima mnogo zanimljivih stvari.

„Kod nas ispod zemlje vlada večno proleće“, rekao je ponosno inženjer, „ali nam ćudljivo vreme na površini remeti plan isporuke proizvodnje.“

„A zar leteća stanica koja se gradi za upravljanje vremenskim prilikama ne bi mogla da izađe na kraj sa ćudljivim arktičkim vremenom?“, upitao je Nikolaj Borisovič. Deca su sa nestrpljenjem čekala odgovor glavnog inženjera.

„Za sada delovanje leteće stanice ima privremeni karakter“, odgovorio je Vladislav Ivanovič. „A samo međugradski metro kroz čitav Arktik može da stvori uslove za neprekidni tok tereta“.

Ovo je model nove konstrukcije brze mašine za bušenje. Ona će raditi na novootkrivenoj energiji mezona (subatomskih čestica) koja će trostruko uvećati brzinu probijanja.

A leteća stanica za upravljanje vremenom ima veliku budućnost. Čovek će u kabinetu pritiskati dugmiće za upravljanje i mašina će poleteti i smiriti uragan ili uništiti oluju.

A učenici su ubrzo saznali o tome šta može da uradi leteća stanica... U trenutku dok je Vladislav Ivanovič razgovarao sa njima u svom kabinetu, u Centralnom institutu za vreme u Moskvi glavni sinoptičar države i dežurni dispečer Igorev otac Jevgenij Sergejevič razmatrali su hitna saopštenja koja su stigla iz oblasti Tihog okeana.

„Samo što su saopštili“, rekao je glavni sinoptičar, „da su se poslednji imperijalisti, koji su se skrivali na udaljenom ostrvu, testirali zabranjeno mezonsko oružje. Tokom probe je došlo do eksplozije neviđene jačine koja je uništila čitavo ostrvo i istovremeno izazvala perturbacije u atmosferi planete.“

„Znači zato je naša pametna mašina za prognozu danas iznenada predvidela oluju od 12 stepeni na Crnom moru, iako je jučerašnja prognoza bila povoljna!“, uzviknuo je Jevgenij Sergejevič.

„Eksplozija na jugu Tihog okeana izazvala je strašne uragane i nepogode. Treba hitno spasavati ljude!“, odlučno je rekao glavni sinoptičar. „Da li je naša leteća stanica spremna?“

U glavi Jevgenija Sergejeviča iskrsla je strašna misao. Brodovi... Plutajuća obdaništa... A tamo su žena, Nina i Vita. Uragan je svakog trenutka sve bliži. A stanica još nije opremljena radio-kontrolom.

„Tražićemo odobrenje za poletanje ljudske posade sa stanice za upravljanje vremenom“, rekao je glavni sinoptičar. „Poletećemo sami. Naravno, rizikujemo život. Ali moramo da spasimo decu, mornare i brodove.“

Dozvola za poletanje je dobijena. I evo pored prozora leteće stanice za upravljanje vremenom već promiču ogromne vodene pijavice. One dosežu do samih oblaka.

Na ekranu televizora koji se nalazi na stanici pojavila se crnomorska obala. Ogroman kovitlac skinuo je krovove sa kuća, iščupao viševekovno drveće...

Glavni sinoptičar spustio je na prozore crna stakla. Pored pulta su dežurali laboranti. Svetlo je bolo oči čak i kroz crna stakla... Jer je stanica zračila mezone neviđene energije. Zračenje se borilo sa vihorom.

Kada su, konačno, isključene mezonske munje i podignuta crna stakla, vihor je kao magijom iščezao. Leteća stanica za upravljanje vremenom spasila je stotine ljudi.

Eksplozija na jugu Tihog okeana koja je smrtno ugrozila Crno more osetila se i u glavnom gradu. Siva neprozirna sluz vukla se po turobnom nebu.

Ali prestonica se pripremala za praznik. Na ulicama se osećala neobična živahnost. Moskovljani su jedni od drugih uzimali sveže novine sa vestima o novim dostignućima sovjetske nauke u upravljanju vremenom.

I evo iznenada su se rasturili oblaci i zlatni zraci svetla ukoso su padali na kuće i parkove. Pojas svetlosti sve više se širio.

Nad gradom je lagano plovila leteća stanica za upravljanje vremenom. Ushićeni glavni grad spremao se za proslavu stogodišnjice Velikog oktobra. Ta proslava podudarila se sa velikom pobedom sovjetske nauke nad prirodom.

Kada je Igorov otac izašao iz stanice, sin dugo nije mogao da se iščupa iz njegovog čvrstog zagrljaja.

Uveče je Jevgenij Sergejevič uključio televideofon i pozvao brod „Kahetija“. Na ekranu se osmehivala žena, a Nina je stajala pored nje i vikala: „Tata, kod nas je padala mnogo topla kiša!“

Kraj. Urednik E. Kavtiašvili. Umetnički urednik A. Morozov. Studio „Dijafilm“, Moskva.

Kraj. Urednik E. Kavtiašvili. Umetnički urednik A. Morozov. Studio „Dijafilm“ Moskva.

Studio „Dijafilm“.