Sva trojica igraju za surgutske timove — Lepojević za „Univerzitet Jugru“, a naši odbojkaši za „Gasprom Jugrom“.
„U Surgut sam stigao još 2008, kada je tim vodio naš trener Željko Lukajić, a saigrač mi je bio Slavko Stefanović… Nakon igranja u toploj Grčkoj, nije bilo lako naviknuti se na nove klimatske uslove, na veliku hladnoću u Sibiru. Prva godina mi je bila najteža, ali su uslovi bili dobri — imali smo vozača, stan u blizini hale u kojoj treniramo… Sada sam već dugo u ovom gradu i klubu i potpuno sam se navikao, pa nema nikakvih problema“, priča za Sputnjik Nikola Lepojević.
Lepojevića nazivaju „vladarom Sibira“, proglašen je za najboljeg igrača 12. kola ruske Superlige i pet puta je bio najbolji strelac Superlige. On je prvi Srbin u istoriji ruskog sporta i prvi stranac koji je poneo kapitensku traku u jednom ruskom klubu.
Ponikao je u kraljevačkoj „Slozi“, a kasnije je karijeru gradio u OKK Beograd i Crvenoj zvezdi. Evropu je prošpartao uzduž i popreko — igrao je u Grčkoj, Ukrajini, Poljskoj i na Kipru, pa čak i u jugozapadnoj Aziji, u Iranu.
„U Rusiji mi je najlepše. Tu sam najviše i prijatelja stekao… Dobro su me prihvatili i ljudi iz kluba i van njega. Surgut je lep, bogat grad, koji se brzo razvija. To je naftaški grad, standard je ovde viši nego u ostatku Rusije, gotovo kao u Moskvi, mada je i nešto skuplji. Grad je centar regije, i ovde su smeštena i sedišta najvećih ruskih naftnih i gasnih kompanija — ’Surgutnjeftagasa‘, ’Rusnjefta‘, ’Gasproma‘, ’Lukoila‘. Surgut se brzo menja, kada sam došao nije bilo toliko tržnih centara, nije bilo toliko restorana koliko ih je danas. Tu su i nemački, i američki, i italijanski, a bilo je čak i srpskih restorana… Sve u svemu, danas je to jedan moderan grad koji ima sve što je potrebno“, kaže Lepojević.
U Surgutu radi dosta Srba, najviše je građevinara, a do prošle godine radio je i srpski restoran „Jugos“, koji je svima bio omiljeno mesto okupljanja.
„Dolazili su direktori naših firmi, inženjeri, ali i Rusi koji vole Srbiju, a takvih je mnogo. Među njima je i Vitalij Onikijenko, čovek koji planira da kupi kuću na Zlatiboru. On je građevinski inženjer, svira gitaru i odlično govori srpski… I ja pomalo sviram gitaru, umeli smo ponekad i zajedno da zasviramo, pa i da osvanemo uz Tozovca, Harisa Džinovića, Čolu, Parni valjak…“, priča Nikola.
Za osam godina života u Rusiji, Lepojević je obišao i mnoge krajeve Rusije, od Sankt Peterburga do Dalekog istoka i Vladivostoka. Najjači utisak na njega je ostavila Moskva, ali i Jekaterinburg, i naravno — Surgut.
Slične utiske o Rusiji i Surgutu ima i Brđović, koji je 2015. došao iz Poljske, kao i Krsmanović, koji je prošlog leta stigao iz daleke i tople Argentine.
„Ne sviđa mi se to što je stalno hladno, i gotovo da se sve svodi na relaciju kuća-trening. Zbog hladnoće i ne možeš puno da šetaš, niti da vidiš grad. Pre neki dan je bilo minus 51 i to je strašno, bukvalno nije moglo da se diše. Taj hladan vazduh udara direktno u glavu… Napolje izlazi samo onaj ko mora, i to do prodavnice i to je sve“, kaže Krsmanović dodajući:
„U Argentini mi je bilo lepo, prijala mi je klima, ali mi je ovde bolje, pre svega zato što sam bliže kući, a i Rusi su nam bliži kao narod, sličniji su nama, pravoslavci su kao i mi. Osim toga, ovde je i liga jača, pa mi je profesionalno bolje, mada smo u Argentini bili jako uspešni i osvojili smo sve što se osvojiti može“, kaže.
Snažni Čačanin je igrao u nekoliko srpskih klubova, a internacionalnu karijeru je počeo da gradi u „Budvanskoj rivijeri“, a zatim i u argentinskom „San Huanu“
Srpski reprezentativac ima ugovor sa „Gasprom Jugrom“ do aprila-maja ove godine.
„Možda i ostanem i produžim ugovor“, kaže i šaljivo dodaje „ako oni budu bili zadovoljni“.
Njegov klupski saigrač, Aleksa Brđović je u „Gazprom Jugrom“ stigao iz poljskog „Skra Belhatova“. Ovo mu je druga sezona u ruskom klubu.
„Prošle godine sam bio jedini stranac u klubu i bilo mi je mnogo teško, ali otkako je došao Petar, sve je drugačije. Tu je i Nikola, a ima dosta i naših ljudi u Surgutu. Osim toga, sada mi je i dosta lakše jer sam u međuvremenu naučio jezik“, kaže Brđović.
Najviše se druži sa Lepojevićem i Krsmanovićem.
„Slabije se družim sa ekipom, uglavnom svi imaju svoje devojke ili žene — porodičnu su, ali su dobri momci. Kada se zadesi da smo sva trojica u Surgutu — Nikola, Petar i ja — dosta se družimo. Odemo ponekad kod Nikole kući, on spremi neku večeru ili odemo u neki kafić. Svi živimo blizu. Međutim, ove godine smo se nekako retko viđali, jer smo u raskoraku — ili smo mi na gostovanjima, ili Nikola“.
Srpski odbojkaši su i novogodišnje praznike proveli u Surgutu, a Lepojević je slavio u Beogradu.
Petru i Aleksi ugovori ističu krajem sezone, pa će videti kuda će ih put dalje odvesti i da li će ostati u Rusiji, a Lepojević sasvim sigurno ostaje do kraja sezone 2017/2018. Nije isključeno ni da će produžiti ugovor sa surgutskim klubom.
„Što se planova tiče, igraću košarku dokle god se budem osećao dobro, a igram dobro i osećam se dobro, među vodećim sam strelcima lige. Profesionalac sam, vodim računa šta jedem, pijem i o svemu ostalom. Posle profesionalne karijere, zanima me menadžment u košarci i sportu uopšte. To sam i završio, tako da ću to raditi u Srbiji ili Rusiji, ili na relaciji Beograd—Moskva“, otkrio je Lepojević.