Mlada naučnica sa Instituta za fiziku u Beogradu postala je preko noći zvezda, objašnjavajući po medijima značaj tog projekta za unapređenje fundamentalne nauke u Srbiji. Ekipi Sputnjika ukazala je posebnu čast otvorivši vrata svog doma na Banovom brdu, gde nas je dočekala u društvu supruga, dr Marka Đorđevića, koji predaje biofiziku na Biološkom fakultetu u Beogradu. Srednjoškolska ljubav — upoznali su se, kaže naša domaćica, na takmičenju iz fizike, a onda posle studija zajedno se otisnuli u Ameriku, gde su oboje doktorirali na Kolumbija univerzitetu.
Postdoktorat Đorđevićeva je radila na Univerzitetu Ohajo, a u SAD je bila deo tima koji je otkrio kvark-gluonsku plazmu. U maštovito nameštenom stanu punom slika, s detaljima koji odišu osećajem ušuškanosti i topline, njihovo dvoje dece, devetogodišnja Petra i Vasilije, kome je pet i po godina, veselo i radoznalo su obigravali oko nas, žureći odmah da nam pokažu svoje igračke, knjige, crteže. Mala Petra, naime, već pokazuje umetničke sklonosti i, za razliku od roditelja, više se interesuje za književnost i slikanje. Vasa će možda jednog dana biti srpski Žak Kusto: zanimaju ga morske dubine, kitovi, delfini…
„Ne mislim da je bitno da se naša deca bave baš naukom niti da budu najbolji đaci u školi. Ali ono što suprug i ja pokušavamo da ih naučimo jeste da moraju da budu radni i odgovorni i da talenat nije dovoljan, da moraju da se trude ako žele da jednom kad porastu budu uspešni u onom čime se budu bavili“, kaže Magdalena Đorđević, koja, prema rečima svog sinčića, uspeva i pored napornog ritma jednog naučnika svetskog glasa, da mu čita bajke pred spavanje i da s njim ponekad pogleda neki crtać.
Ritam bavljenja naukom je, ističe naučnica, nepredvidiv — nekad mora puno da se radi, nekad je malo mirnije, ali, kako dodaje, ona ima sreću da se i njen suprug bavi naukom i da ima iste probleme i obaveze, pa se jako dobro razumeju i pomažu jedno drugom.
„Često razmenjujemo ideje, pomažemo jedno drugom u pisanju radova, imamo i zajedničke projekte“, dodaje profesor Marko Đorđević i napominje da su pre dve godine zajedno dobili grant švajcarske nacionalne fondacije za modelovanje bioloških sistema, a da je on sada deo Magdaleninog tima, gde pomaže u numeričkim proračunima i upoređivanju teorijskih predviđanja sa eksperimentalnim podacima.
Ovo dvoje mladih naučnika u Srbiju se vratilo pre šest godina, a Magdalena Đorđević kaže da se nije pokajala.
„Meni nikad nije bio cilj da zauvek ostanem u inostranstvu, nego da nakon završenih osnovnih studija odem u inostranstvo, dobijem što bolje obrazovanje, da naučim kako nauka funkcioniše u inostranstvu i da se nakon toga vratim u svoju zemlju. Konkretno, ja se bavim teorijskim istraživanjem, tako da u mom slučaju nije ni bilo potrebe da ostajem u inostranstvu. A takođe nakon povratka uvek sam bila u stanju da obezbedim dovoljno finansijskih sredstava sa strane tako da održim istraživanje na istom, ako ne i na boljem nivou nego što sam ga imala kad sam bila u SAD. Nadam se da će i ovaj moj rezultat biti podsticaj i drugima da se vrate ili da se prijave za fondove, koje je moguće dobiti uz veliki trud.“
S obzirom da znamo u kakvoj je jakoj konkurenciji bio i vaš projekat, šta ga je to izdvojilo da dobije sredstva koja nisu mala za srpske prilike?
— Tačno je da EU kroz ERC grantove finansira projekte za koje smatra da mogu da izmene tok svetske nauke i istraživače za koje smatra da su vrhunski. I za ove grantove se prijavljuju ne samo istraživači iz evropskog prostora, nego iz celog sveta pod uslovom da istraživanje rade u Evropi, tako da je konkurencija zaista visoka. Međutim, ono što mislim da je naš projekat izdvojilo je to što se trenutno u moćnim sudaračima čestica, kao što je LHC u CERN-u kod Ženeve u kojima se kreira kvark-gluonska plazma, čime se moje istraživanje bavi, ulažu milijarde evra da bi se generisala ogromna količina podataka.
Vi ste deo šireg projekta CERN-a, gde radi 10.800 naučnika iz 120 zemalja. Koju praktičnu korist ta istraživanja mogu doneti čovečanstvu i šta bi to moglo da promeni u životu običnog čoveka?
— Istraživanja koja se rade u tim sudaračima su fundamentalna nauka, fizika elementarnih čestica. Ona trenutno nema primenu u privredi. Međutim, ulaganje u fundamentalnu nauku je ulaganje u budućnost i to je ono čega su sve razvijene zemlje svesne. Pored toga, postoji praktičan razlog zato što se na ovaj način obučavaju ljudi iz tehnologije, svetski naučnici. Neki od njih će ostati u nauci, neki od njih će početi da se bave privredom, oni će doprineti razvoju tehnologije.
Koliko naučnika radi u vašem timu? To istraživanje je vremenski određeno na pet godina, međutim, to bi moglo da potraje i više?
— Da, naravno, moglo bi. Mi smo kroz ova sredstva uneli u državu milion i 356.000 evra bespovratnih sredstava. Deo ovog novca će se iskoristiti da se uposle mladi ljudi koji bi verovatno u nedostatku ovakvih sredstava otišli iz zemlje. Naš tim će se sastojati od tri starija istraživača, dva postdoktoranta, dva studenta doktorski studija i tri strana saradnika. Međutim, ono što bih volela da naglasim to je da je ovaj projekat u potpunosti osmišljen u Srbiji, u potpunosti će biti izvršen u Srbiji, a strani saradnici će nam pružiti ekspertizu iz onih delova u kojima mi nismo eksperti a koji su neophodni da bi se ovaj projekat uspešno izvršio.
Šta će se sve raditi u okviru tog projekta?
— Eksperimenti se isključivo rade u RIK-u (sudarač u SAD) i LHC-u (CERN) i ja imam tu veliku sreću da imam jako dobru povezanost sa eksperimentima. Kako se neki novi podaci pojave odmah, bivam kontaktirana da li mogu da proizvedem predviđanja za njih. Kvark-gluonska plazma je novo stanje materije, a kada se proizvede u moćnim sudaračima 99,9 odsto čestica su nisko energetske, a 0,1 odsto čestica visokoenergetske. Do sada su se istraživači bavili ili istraživanjima ili na niskoenergetskim česticama, ili na visokoenergetskim. Naš projekat je predložio da se povežu ova dva istraživanja. Naš tim iz Srbije će se baviti visokoenergetskim česticama, angažovaćemo jednog postdoktoranta koji će se baviti niskoenergetskim istraživanjem i imaćemo tri strana saradnika koji će nam pomoći da se niskoenergetski poveže sa visokoenergetskim i to će biti ono originalno. Samo istraživanje biće teorijsko, deo toga ću raditi sama, deo toga će se zasnivati na tome da se nadgleda kako rade studenti, postdoktoranti. Takođe, deo novca će se iskoristiti na putovanja na konferencije i sastanke sa raznim istraživačima, kako bi se ovaj projekat što uspešnije završio a sa druge strane kako bismo što bolje promovisali nauku iz Srbije.
Vi ste doktorirali na Kolumbija univerzitetu, postdoktorske studije ste radili na univerzitetu u Ohaju. Po čemu se razlikuje naučna sredina u Americi i ova ovde? Da li ste možda kao neko ko je izrastao iz ove kulture, ovog načina obrazovanja imali neke prednosti u odnosu na američke naučnike, recimo širinu?
— Ja sam bila jako zadovoljna studijama na Fizičkom fakultetu zato što su mi pružile širinu u raznim oblastima fizike koje najverovatnije ne bih stekla da sam se školovala na istom nivou u inostranstvu. Međutim, što se tiče doktorskih studija i samog istraživanja, činjenica je da su u inostranstvu neuporedivo bolji uslovi nego kod nas. Razlog za to je pored nedostatka finansijskih sredstava i nedostaci u organizacionom smislu. U zemljama koje su razvijene i ekonomski i socijalno, svaka zemlja ima i razvijenu nauku zato što zna da je ulaganje u nauku ulaganje u budućnost.
Mi smo tradicionalno poznati kao uspešna zemlja u fundamentalnim naukama i u tehnologiji i u tome možemo da pružimo veliki doprinos i država bi trebalo da prepozna da je to naša budućnost i da u to treba uložiti novac ako želimo da napredujemo i da budemo i socijalno i ekonomski zaista napredna država. Po mom mišljenju, ovaj grant, kao i prethodni grant Sofiji Stefanović od pre dve godine (iz društvenih nauka u kategoriji mlađih naučnika), pokazuje da mi možemo da postignemo rezultate iz različitih disciplina i u različitim dobima istraživanja. Znači, mi zaista imamo potencijal za vrhunske naučne rezultate.
Kako sebe vidite za pet-deset godina, o čemu sanjate?
— Ja trenutno razmišljam na skali od pet godina zato što smo ovaj grant dobili na pet godina. Jako bih volela da se poverenje koje nam je ukazano opravdamo i da rezultati koje postignemo budu u skladu sa onim što smo predložili i za šta smo dobili fondove. Konkretno, volela bih da ti modeli koje budemo razvili zaista doprinesu da se razumeju osobine kvark-gluonske plazme. Inače, ako gledamo za deset godina, volela bih da se promeni stav države prema nauci i na taj način postigne da više ljudi ostane u svojoj zemlji, a da se oni koji su otišli u većoj meri vrate.
Šta biste konkretno predložili da država preduzme da bi naši mladi naučnici ovde ostajali?
— Kod nas pored nedostatka finansijskih sredstava, koji je očigledan, postoji i veliki problem organizacije, tj. nedostatka mogućnosti planiranja i velika neizvesnost. Nauka košta i da bi neki naučnik mogao uspešno da se bavi naukom on u svakom trenutku mora da zna sa koliko fondova raspolaže i ako tih fondova nema, da li će uskoro biti neki konkurs na koji može da se prijavi i kako bi mogao da dobije te fondove. Znači, organizacija.
Šta Vas kao naučnicu inspiriše, koje su to ličnosti?
— Moguće da je osoba koja je najviše uticaja na mene ostavila kao na istraživača je upravo moj mentor Mikloš Đuraši, koji se smatra za jednog od najvećih nuklearnih fizičara današnjice i za jednog od pionira kvark-gluonske plazme. Kad sam došla na Kolumbija univerzitet, imala sam tu sreću da se uključim u sama istraživanja kvark-gluonske plazme u pravom trenutku. Tada najmoćniji sudarač čestica teških jona je bio RIK u „Blu heven“ nacionalnoj laboratoriji koji je upravo krenuo da radi 2000. godine, a ja sam istraživanje počela da radim 2001. Inače, kvark-gluonska plazma je otkrivena pre desetak godina, ali je predviđena pre skoro 40 godina. I kada je RIK konačno krenuo sa radom, već se na samom početka videlo da smo na pragu velikog otkrića. I celo to naučno okruženje je pokazivalo veoma veliki entuzijazam. Imala sam sreću da budem upravo u žiži svega toga i da vidim iz prve ruke vidim koliko je bitno da teorija i eksperiment budu povezani. U tom trenutku jako se puno radilo na tome da se kvark-gluonska plazma konačno otkrije i moje istraživanje na doktoratu je značajno doprinelo samom otkriću. Za to sam bila nagrađena nagradom Američkog fizičkog društva za najbolju tezu iz nuklearne fizike.
Znači, vi ste bili deo tima koji je došao do tog može se reći gotovo epohalnog otkrića?
— Tim je bio veliki, eksperimentalaca je bilo mnogo više nego teoretičara, ali moje istraživanje je dalo značajni teoretski doprinos otkriću same kvark-gluonske plazme.
