Na nedavnom forumu „Primakovska čitanja“ govorili ste o formiranju novog centra sila na Bliskom istoku — Irana, Turske i Izraela. Koji faktori su uticali da dođe do takvih promena?
— Glavni faktor pojave o kojoj sam govorio je slabljenje ključnih država arapskog sveta. Tradicionalno, arapski svet je uvek počivao na tri stuba: Egipat, Sirija i Irak. Danas se Sirija nalazi u stanju stalnih unutrašnjih sukoba, sa Irakom je takođe sve jasno — i ta država je veoma oslabljena, a i Egipat se nalazi u teškom stanju nakon naglog slabljenja ekonomije, kompleksne unutarpolitičke situacije nakon potresa koje je preživeo — revolucija, kontrarevolucija, državnog udara. Zato su ove tri države koje su faktički uvek određivale budućnost Bliskog istoka, otišle u drugi plan. Pokušala je i Saudijska Arabija da zauzme mesto lidera, ne samo arapskog sveta već i celog Bliskog istoka, pa čak i islamskog sveta. Međutim, i ona ima velike probleme, između ostalog ekonomske, povezane sa energetskim tržištem, pre svega naftom, i vojnom operacijom koju vodi u Jemenu. Zato njena uloga nije dovoljno velika da bi mogla da pretenduje na tako snažno liderstvo. Tako su ove tri države koje su više-manje stabilne — Iran, Turska i Izrael, mada postoje izazovi i za Tursku, izašle u prvi plan u bliskoistočnom regionu i najjače su danas.
Da li je cena nafte koja je izazvala finansijsku krizu u Saudijskoj Arabiji uticala da ona, takoreći, ispadne iz igre. Kad je pre dve godine kretala u rat u Jemenu, bila je vrlo samouverena. Mislila je da može voditi rat na dva fronta: i u Siriji pomažući militante i u Jemenu mešajući se direktno u sukobe u toj zemlji. Da li je ona precenila svoje snage?
— Slažem se. Rijad nije samo precenio svoje snage. On je objavio sprovođenje veoma važnih ključnih reformi, koje je planirao da sprovede sin novog monarha Saudijske Arabije, ministar odbrane Muhamed bin Salman. To su zaista važni novi elementi u unutrašnjoj i spoljnoj politici Saudijske Arabije. Međutim, ekonomski, politički, vojni problemi, zbog pada cena nafte i rata u Jemenu, nesumnjivo, zasmetale su Saudijskoj Arabiji i smetaće i dalje, ako se nastavi, da realizuje čak i one ambiciozne planove za koje se zalaže Muhamed bin Salman. I naravno, smanjiće šanse da ova država postane lider čitavog arapskog, a samim tim i bliskoistočnog sveta.
Šta je dovelo do toga da arapske zemlje koje su imale veliku podršku SAD počnu da gube uticaj? Da li to ima veze sa stvaranjem multipolarnog sveta?
— Naravno, multipolarni svet sve više pokazuje da je zamenio prethodni sistem. Najvažnije je da jednopolarni model koji su SAD pokušale da uspostave u svetu nije izdržao test vremena i realnosti. SAD, svima je jasno, ne mogu da pretenduju na lidersku poziciju u svetu, ne mogu da rešavaju probleme u svim regionima sveta. I, bez obzira na ogroman broj vojnih baza, intervencija, trošenja ogromnih resursa kako bi održale poredak koji im odgovara, zahtev za tako snažno globalno liderstvo je danas očigledno neosnovan. Zato je, naravno, multipolarnost faktor koji danas uzimaju u obzir regionalne sile. Čak i one države poput zemalja Persijskog zaliva koje nastavljaju da se orijentišu na SAD kao na izvor podrške i kao na određeni štit u osiguranju sopstvene bezbednosti, ipak teže da diversifikuju svoju spoljnu politiku u sferi bezbednosti i odbrane. I zato je multipolarnost faktor sa kojim regionalne sile moraju da računaju. Zbog toga je, nesumnjivo, porast uloge Rusije u tom regionu takođe nova realnost na koju svi treba da računaju.
Iran koji je od samog početka bio uz Rusiju i koji ne zavisi toliko od cena nafte kao Saudijska Arabija postaje ozbiljan igrač.
— Ne može se govoriti da Iran ne zavisi od cena nafte. Iran je proizvođač i izvoznik nafte. Zato u istoj meri kao i svi ostali zavisi od cena nafte. Iran ima svoje poglede na to kakav treba da bude region, kako treba da se razvija. Za Iran je veoma važno da naglašava svoj značaj kao lidera šiitskog dela islamskog sveta i zaštitnika onih država u kojima su šiiti većina ili postoje značajne šiitske opštine, s obzirom na, nažalost, unutarkonfesionalni raskol koji preti jedinstvu i blagostanju islamskog sveta. Čini mi se da ove stvari utiču na ulogu Irana. Međutim, glavno je da mu daje mogućnost da vodi samostalnu politiku, bori se za svoje sopstvene interese i, naravno, unutarpolitičku stabilnost. Saradnja sa Rusijom se pozitivno odrazila na to političko stanje, političku stabilnost Irana i mogućnosti vođenja samostalne spoljne politike jer su Iranu potrebni saveznici, a on ih nema tako mnogo. On ima komplikovane odnose sa partnerima na Bliskom istoku. Zato veze koje trenutno postoje između Irana i Rusije i saradnja koja se uspešno razvija, nesumnjivo predstavljaju faktor sile za Iran.
Kako se desilo da je Izrael postao najsigurnija zemlja na Bliskom istoku? Da li to ima veze sa politikom kojom se sada vodi vlada: „ne preduzimamo ništa dok nas direktno ne napadnu“?
— Ne slažem se potpuno da Izrael ništa ne preduzima dok ga ne napadnu. Bez sumnje, snaga Izraela je u nacionalno-religioznoj motivaciji koja je karakteristična za ovu državu, jer izraelska vlast uvek mobiliše stanovništvo pod parolom opstanka, očuvanja jevrejske države. I naravno, ekonomski, finansijski uspesi ove države i njena sposobnost na vojnom planu da obezbedi odbranu, a pre svega posedovanje nuklearnog oružja, koje ne priznaje, ali i ne negira. Mislim da su to glavni elementi osiguranja bezbednosti Izraela. Osim toga, iz mnogih ratova i sukoba na Bliskom istoku Izrael je izašao kao pobednik i uspeo da obezbedi paradigmu bezbednosti koja se uspešno razvija u toj zemlji.
Može li se zaista govoriti o okretanju Ankare prema Moskvi?
— Mislim da je rano govoriti o okretanju Ankare prema Moskvi. Nesumnjivo, odnosi Turske i Zapada su veoma kompleksni i problematični. Međutim, ne zaboravimo da Turska ostaje članica NATO-a, ne zaboravljajmo da imamo mnogo nesuglasica po regionalnim pitanjima, mislim na Rusiju i Tursku, na Bliskom istoku, uključujući čak i Siriju, gde smo danas na istoj strani. Mi se dogovaramo, ali je to komplikovan pregovarački proces. Čak i njegov potpuni fantastični uspeh, ako ga bude, neće značiti da smo prevazišli nesuglasice. Da, Moskva i Ankara su garanti primirja, ali to ne znači da je konflikt rešen. Tamo ima mnogo drugih pitanja. Znamo da je Turska na severu Sirije stvorila neku vrstu tampon-zone. Kakva će biti sudbina te zone zasad je nejasno. Međutim, dobro je što se Rusija i Turska, kako su izjavili u Ministarstvu inostranih poslova (Rusije), zalažu za jedinstvo Sirije, za očuvanje njene teritorijalne celovitosti.