Poseta srpskog premijera Aleksandra Vučića Moskvi kao rezultat je imala dogovor sa ruskim ministrom odbrane Sergejom Šojguom, između ostalog, o donaciji šest lovačkih aviona tipa MiG 29 srpskoj avijaciji.
Avioni tog tipa u našoj avijaciji u upotrebi su od 1987, a sovjetsko ratno vazduhoplovstvo počelo je da ih koristi 1983. godine. Razvoj tog aviona počeo je krajem šezdesetih godina prošlog veka, kada je sovjetsko rukovodstvo dobilo obaveštajne podatke o razvoju lovaca treće i četvrte generacije na Zapadu.
Uplašeni da će izgubiti tehnološku prednost nad rivalima u Hladnom ratu, Sovjeti kreću u projekat razvoja novog aviona i 1969. godine razvijaju projekat za avion četvrte generacije Su 27, projektnog biroa „Suhoj“.
Međutim, projektni biro „Mikojan“ samoinicijativno je razvio idejno rešenje za razvoj taktičkog (frontovskog) lovca, sa ciljem da u budućnosti zameni druge, starije tipove sličnih aviona, MiG 21, MiG 23, Su 7, Su 15 i Su 17. Performanse aviona trebalo je da budu optimizovane tako da bude superioran u borbi za prevlast u vazdušnom prostoru, sa sekundarnom sposobnošću za dejstva po ciljevima na zemlji.
Na prihvatanje „Mikojanovog“ predloga uticale su vesti da se na Zapadu razvija čitav niz aviona treće i četvrte generacije sličnog tipa (američki F 15, F 16 i F/A 18 hornet, britansko–nemačko –italijanski „panavija tornado“ i francuski „miraž“ 2000). Projekat je prihvaćen 1972. godine i odlučeno je da bude razvijan paralelno sa Su 27.
Razrada MiG 29 poverena je glavnom „Mikojanovom“ konstruktoru Rastislavu Beljakovu i njegovom prvom operativcu Mihailu Valdenbergu. O tome kako bi avion trebalo da izgleda, Beljakov je rekao:
„Avion mora biti optimizovan po kriterijumu cena-efikasnost, mora po performansama da nadmaši zapadne avione visoke tehnologije, mora da bude tehnološki pogodan za serijsku proizvodnju i mora da poseduje odlične borbene karakteristike, visok stepen efikasnosti pri izvršavanju zadatka, visoku pouzdanost i jednostavnu upotrebu. Takođe, avion mora da bude operativan u svim vremenskim i klimatskim uslovima i da koristi aerodrome u neposrednoj blizini fronta“, glasili su Beljakovljevi principi prema kojima je trebalo konstruisati MiG 29.
Radovi na razvoju pod oznakom „Proizvod br. 9“ počeli su 1974. i trajali su do 1983. godine, kada je u vojnu bazu Kubinka stigao prvi avion na operativno ispitivanje. Dva puka sovjetske armije opremljena su avionima MiG 29 1985, a svetsku premijeru avion je doživeo na aero-mitinzima u Finskoj 1986. i dve godine kasnije, na aero-mitingu u Fansborou u Velikoj Britaniji.
Svetski vojni stručnjaci bili su impresionirani karakteristikama tog aviona. Performansama MiG 29 bio je impresioniran i tadašnji komandant RV i PVO JNA, general Anton Tus, koji se maksimalno zalagao da SFRJ, u sklopu napora da modernizuje ratnu avijaciju, nabavi te avione.
Indija je prva država van Varšavskog pakta koja je kupila MiG 29, kaže vojno–politički komentator lista „Politika“ Miroslav Lazanski, a SFRJ ih je kupila 1987. godine.
„Tada je postojala potreba da pored migova 21 učinimo kvalitativan skok, da se naša avijacija naoruža modernijim tipom aviona i pala je odluka da se kupi MiG 29, kao logična odluka i rešenje, s obzirom da smo koristili sovjetsku lovačku tehnologiju još od 1961. godine. Odluka tadašnjeg jugoslovenskog vrha bila je da pređemo na novu generaciju aviona i za početak je kupljena jedna eskadrila. Da nije bilo raspada Jugoslavije bila bi kupljena još jedna i verovatno bi ceo 204. lovački puk bio naoružan tim tipom aviona“, objašnjava Lazanski.
On kaže da je MiG 29 u borbama na kratkim odstojanjima odličan.
„To je avion brzine oko 2,2 maha, ima radar dometa do 80 kilometara, može da nosi rakete vazduh–vazduh, rakete vazduh–zemlja, bombe ukupne težine do 4 tone. Dakle, MiG 29 može da se koristi i u funkciji lovca–bombardera, a ne samo za vazdušne borbe. Ima jedan automatski top sa oko 400 granata za blisku vazdušnu borbu. Po svemu sudeći, to je avion idealan za zemlje kakva je Srbija“, objašnjava Lazanski.
Razvojem MiG 29, Sovjeti su imali na umu dve stvari — da prekinu zaostajanje u ratnoj avijaciji za Zapadom i da izvozom tog aviona zauzmu mesto na tržištu. Obe stvari uspešno su obavljene.
Manevarske sposobnosti tog aviona najbolje pokazuje manevar „Kobra“, koji je proslavio „Suhojeve“ lovce, ali ga je prethodno izvodio MiG 29.
Najvažnija karakteristika MiG 29 je njegova fleksibilnost i isplativost kroz modernizaciju i modifikacije, tako da postoji velika razlika između performansi najnovijih modela aviona u odnosu na starije. S obzirom da se veliki broj tih aviona nalazi u operativnoj upotrebi u mnogim armijama sveta, čak i među članicama NATO-a, „Mikojan“ je razvijao pakete modernizacije migova sa svakom zemljom posebno.
Tako su krajem prošlog i početkom ovog veka, razvijani paketi modernizacije sa Izraelom, Nemačkom, Slovačkom, Bugarskom, Jemenom, Indijom i Peruom. SRJ je tražila remont i modernizaciju svojih migova još pre NATO agresije, ali to nije bilo izvodljivo iz političkih i ekonomskih razloga. Ipak ti avioni učestvovali su u odbrani zemlje.
„S obzirom da je, po svemu sudeći taktika njihovog korišćenja bila pogrešna, oni su disperzirani, po dva MiG 29 u Batajnici, na Ponikvama, u Nišu, dva u Podgorici, više su služili za ometanje velikih jata lovačko–bombarderske avijacije NATO, nego za efektivnu borbu. Poletali su u uslovima neravnopravnog odnosa snaga — dva MiG 29 protiv stotinak NATO aviona nisu imali nikakve šanse. Sa druge strane svi naši migovi imali su potpuno neispravne uređaje, recimo senzore za ozračivanje. U momentu poletanja otkazivali su mnogi instrumenti, tako da nisu imali nijedan direktan vazdušni duel. Ali ako imate ometanje navođenja, nemate ’avaks‘, pitanje je kako ste mogli da suprotstavite tadašnjim američkim avionima koji su imali sve. Naši piloti bili su unapred osuđeni na obaranje“, kaže Lazanski.
Tokom NATO agresije, uništeno je deset jugoslovenskih aviona tipa MiG 29, a dva pilota su poginula — kapetan I klase Zoran Radosavljević i potpukovnik Milenko Pavlović.
Pet preostalih aviona jugoslovensko i srpsko vazduhoplovstvo koristilo je u otežanim uslovima. Remontovani su tek tokom 2007. i 2008. godine. Jedan od njih srušio se tokom priprema za aero-miting na batajničkom aerodromu povodom proslave stogodišnjice srpske avijacije 2009, kada su poginuli pilot potpukovnik Rade Ranđelović i vojnik Milan Ulemek.
Tako je srpsko ratno vazduhoplovstvo ostalo sa četiri upotrebljiva aviona tipa MiG 29. O nabavci novih aviona tog tipa razmišlja se već duže vreme. Pre četiri godine, srpskoj delegaciji predstavljeni su novi modeli tog aviona koji nosi oznaku M (jednosed) i M2 (dvosed). Ti modeli predstavljaju pojednostavljenu verziju tipa MiG 35, namenjenog izvozu.
Osnovna verzija tog tipa je radar Žuk M, koji može da prati deset, a da dejstvuje po četiri različita cilja istovremeno.
