„Želim da se završi ova muka“, kaže Fatima, koja ima 15 godina. Ona živi u delu grada Šair, koji su pod kontrolom držali teroristi.
Pre rata, ona je išla u školu i sa drugaricama je maštala o budućnosti. Sa dolaskom terorista, sve nade su se srušile, a škola je postala ruševina. Muka roditelja i njihovo stradanje vidi se na deci — nedostatak hrane i lekova je tužna svakodnevica tokom svih godina okupacije. Parola „Smrt ili lojalnost“ koju propagiraju militanti skupo je koštala Fatimu — mnogo puta je bila mučena.
Mahmud, momčić upalog lica, zajedno sa svojim mlađim bratom traži način da zaradi bar nešto. Njihov otac više ne može da radi, a hleb košta skoro 4 dolara, a balon gasa čak 110 dolara. Mnoga deca su spremna da rade kao šegrti — nije važno da li kod kamenoresca, pekara, obućara, samo da imaju priliku da zarade. Nažalost, na taj način deca rizikuju da postanu žrtve eksploatatora, ali nemaju izbora. Deca ovde brzo sazrevaju.
Abdi su na oči ubili oca, kada mu je bilo samo 6 godina:
„Želim da postanem veliki i jak, da mogu da uhapsim sve teroriste zato što su ubijali ljude. Oni su ubili mog oca jer je odbio da ratuje protiv sirijske vojske“.
Fuad, 10 godina, govori da je video čak i ono što ne pokazuju u strašnim filmovima. Militanti su zatvorili školu i pretvorili je u svoj štab. Rekli su deci da školovanje ne donosi nikakvu korist, a onda su pokušali da ih vrbuju u svoje redove kako bi oslobodili Siriju. Fuad se smeje zbog reči „osloboditi“, zato što teroristi nisu dozvolili ljudima da izlaze iz kuća i ostavljali su civile da umiru od gladi i bolesti.
Jušia, 11 godina. Bomba je ubila njegovog oca, a kuća je srušena. Zajedno sa majkom i nekoliko drugih porodica živi u jednoj polurazrušenoj zgradi. On se šeta pustim ulicama sa svojim mačkom i drugom.
„Želim da se što pre završi rat i da se sve smiri. Maštam da se vratim svojoj kući, da spavam u toploj postelji, da se ne svađam sa drugarima, da se ne stidim svoje sadašnje kuće“.
Ajša, 12 godina, živi gde i Jušia, ali se ne stidi svog privremenog doma, jer je baš tu našla nove drugare. Ali, njoj je neprijatno jer ima pocepanu haljinu i cipele.
„Mama mi je sašila jaknu od ćebeta koje smo dobili od Crvenog polumeseca, ali ja se stidim da je nosim. Želim lepu, novu haljinu i lepe cipele“.
Jasmin, 12 godina: „Od detinjstva sanjam da završim školovanje i da postanem lekar ili inženjer. Vidim da je to sad nemoguće. Ipak ću se potruditi iz sve snage da ostvarim svoje snove i budem srećna“.
Basma ima skoro 14 godina. Otac mu je umro tokom rata, živi sa majkom i braćom. Majci je teško da samostalno izdržava porodicu, deca pate.
„Samo kad ne bi bilo snega, samo da se ne smrzavamo. I da mama više ne plače“, rekao je Basma novinarki Sputnjika.
Deci Alepa je bilo veoma teško, a ni sad im nije lako. Ali oni se iskreno osmehuju, kada govore da su teroristi otišli, a oni ostali.