Kako se predsednički (a možda i parlamentarni) izbori u Srbiji približavaju, situacija na srpskoj političkoj sceni, pogotovo opozicionoj, postaje sve složenija. Ono što je zajedničko svim opozicionim partijama u Srbiji jeste da svi tragaju za predsedničkim kandidatom koji bi bio prihvatljiv za sve i iza koga bi svi mogli da stanu.
I tu nastaje problem. Za predsednika Demokratske stranke Dragana Šutanovca, ta stranka treba da bude stožer oko koga bi trebalo da se okupi proevropska opozicija. Lidera pokreta „Dosta je bilo“ Saša Radulović i donedavna predsednica DSS Sanda Rašković Ivić imaju širi plan okupljanja opozicije oko jednog predsedničkog kandidata. Oni predlažu i zajednički nastup opozicije i na eventualnim parlamentarnim, i na eventualnim izborima za Skupštinu grada Beograda. Taj plan podrazumeva široku opozicionu koaliciju koja bi trajala 18 meseci posle izbora (ukoliko opozicija pobedi), kako bi se, kako je rekla Sanda Rašković Ivić, povratile institucije i oslobodili mediji.
Za Radulovića i Ivićevu, u ovom trenutku razlike između proevropskih i evroskeptičnih stranaka, između desnice i levice, od drugorazrednog su značaja. Ukoliko se opozicija ne udruži, Srbiju čekaju četiri godine mraka, izjavio je Saša Radulović.
Sve u svemu, srpska opoziciona politička scena sastoji se od tri segmenta. Među proevropskim strankama dominira DS, evroskeptični deo srpske opozicije podeljen je između DSS i Dveri, a Pokret „Dosta je bilo“ nastoji da okupi sve struje. Ne treba zaboraviti ni Srpsku radikalnu stranku koja ne želi da sarađuje ni sa jednom drugom opozicionom strankom, niti srpska opozicija računa na radikale.
Tako se srpska opozicija našla pred pitanjem svih pitanja — kako pomiriti nepomirljivo, gde naći predsedničkog kandidata prihvatljivog za sve i kako da srpsku opoziciju, već toliko fragmentiranu da su od nje ostali samo „ostaci ostataka“, okupiti da zajednički nastupi protiv vladajuće koalicije kojom dominira SNS.
Teško je u ovom trenutku reći da li je okupljanje srpske opozicije potrebno i da li je ono uopšte moguće, kaže glavni urednik nedeljnika NIN Milan Ćulibrk.
„Ako pogledate programe stranaka, videćete da se oni prilično razlikuju i u toj šarenolikosti teško je govoriti o nekom kandidatu koji bi mogao da bude stožer i koji bi okupljao i leve i desne. To je jako teško, čak i kada bi postojala iskrena namera, a ono što je najveća sumnja je da postoji ta iskrena namera“, kaže Ćulibrk.
Svaka stranka bi želela da opozicija izađe na predsedničke izbore sa zajedničkim kandidatom, ali da ona bude stožer, nastavlja Ćulibrk.
„Ne možete imati deset stožera. Okupljanje opozicije oko jednog kandidata podrazumeva niz kompromisa. Nisam siguran da su oni uopšte spremni na te kompromise“, zaključuje Ćulibrk.
Analitičar Cvijetin Milivojević misli da srpskoj opoziciji nije potreban jedan stožer. On podseća da se današnje vreme razlikuje od 2000. godine, kada je opozicija imala istu metu, pa je bilo moguće okupiti veliki broj stranaka različite ideologije, programa i pogleda na svet.
„U ovom trenutku ne postoji ta mera negativnog odnosa prema sadašnjoj vlasti. Što je još gore za opoziciju, većina opozicionih stranaka meri svoju bliskost prema gospodinu Vučiću i njegovom režimu, a ne svoju udaljenost od njih. Kada se govori o evropskoj politici gospodina Vučića vi vidite nekoliko stranaka i političkih lidera koji govore: ’To je naš put, doduše ne radi to baš najbolje, ali ima podršku za sve evropske zakone‘. I obrnuto, neki u Vučiću zapravo čitaju garanta da će Kosovo ostati u sastavu Srbije i da neće uvesti sankcije Rusiji“, objašnjava Milivojević.
Prema njegovom mišljenju, nije neophodno da srpska opozicija ima jedan stožer niti jednu stožernu ličnost, kako kaže, šefa generalštaba. Bolje je da postoji određena doza tolerancije, koja se može urediti i formalno, paktom o nenapadanju, smatra on.
Za opoziciju je bolje da ima više predsedničkih kandidata, koje će glasači vagati do samih izbora, a bilo bi dobro ako neki od njih odluči da se povuče i podrži nekog drugog.
„Svakako bi trebalo da imaju neki dogovor, u slučaju da neko od njih prođe u drugi krug da može da računa na podršku ostatka opozicije. I onda bi to bila relaksirana situacija. Ovako ćemo imati natezanje ko je prvi, ko je prvi do prvoga…“, kaže Milivojević.
Ako se pravi dogovor o zajedničkom nastupu opozicije, ne može da se pravi selekcija između stranaka, nastavlja Milivojević i pita se ko bi, u tom slučaju, postavljao standarde o tome ko je opozicija, a ko ne.
On podseća da su i LDP i SRS opozicija i pored izjava njihovih lidera Čedomira Jovanovića i Vojislava Šešelja da bi se priključili vladajućoj koaliciji ukoliko bi Aleksandar Vučić zauzeo oštriji proevropski, odnosno proruski stav. Ko ima mandat da odlučuje ko je za prijem u opoziciono kolo ili ne, pita se na kraju Milivojević.
