Ruski car Nikolaj II, imperator Rusije, car Poljske i Veliki knez Finske (kako glasi njegova puna titula), vladao je Rusijom u vremenu kad se nad Evropu nadvila opasnost velikog i strašnog, dotle neviđenog rata. Svi njegovi pokušaji da taj rat izbegne i spreči završili su se onog trenutka kada je Austro-ugarska postavila ultimatum Srbiji. Odluka da uđe u rat bila je za njega i njegovu porodicu tragična — boljševici su ga uhapsili i ubili, mučki, noću zajedno sa celom njegovom porodicom i svima kojima su tu bili prisutni, uključujući i decu.
Ta strašna noć u Jekaterinburgu i dan danas, posle gotovo sto godina, nije potpuno objašnjena ni rasvetljena, a za posmrtne ostatke, koji su sahranjeni kao ostaci carske porodice, ne može se stoprocentno tvrditi da pripadaju njima. Knjiga „Romanovi — put patnje“, koja se ovih dana prodaje na kioscima, bavi se periodom od hapšenja do ubistva carske porodice, vremenom stradanja i ponižavanja koje je trajalo od februara 1917. do jula 1918. godine.
U požaru Velikog rata nije nestala samo ruska imperija, već i nemačko, tursko i austrougarsko carstvo. Na razvalinama velike ruske imperije stvoren je Sovjetski Savez, koji će potrajati samo 70 godina. Kraj SSSR-a bio je katastrofa svetskih razmera, reći će kasnije novi ruski lider, koji će iz pepela stvoriti novu Rusiju i korak po korak, vratiti je na svetsku političku scenu.
U knjizi „Vladimir Putin — reči koje su promenile svet“, sabrano je nekoliko govora predsednika Ruske federacije koji se u haosu naše svakodnevice izdvajaju kao trenuci koji je trebalo da opomenu svet da put kojim se krenulo, vodi zapravo u ćorsokak.
„Vidite li bar sad šta ste uradili“, pitao je Putin svoje kolege na zasedanju Ujedinjenih nacija, podsetivši ih na ratove, rušenje vlada, na činjenicu da je predsednik jedne države raskomadan kao pas na ulici, a cela Amerika se tome smejala. Uništeni su Irak, Libija, Sirija (da pomenemo samo neke). Milioni izbeglica krenuli su ka Evropi, preteći da zbrišu pred sobom „novi“ svetski poredak…
Pre toga bio je čuveni „Minhenski govor“ koji je trebalo da zvuči kao opomena i podsećanje da je Rusija velika sila i ravnopravan partner u međunarodnim odnosima.
Vladimir Putin izneo je svoje stavove i u čuvenom govoru prilikom vraćanja Krima pod okrilje matične države:
„Imamo puno razloga da smatramo da se famozna politika zaustavljanja Rusije koja se sprovodila i u 18, i u 19, i u 20. veku nastavlja i danas. Nas stalno pokušavaju da guraju u ćorsokak zbog toga što imamo nezavisnu poziciju, zbog toga što nju branimo, zbog toga što nazivamo stvari svojim imenima i zbog toga što se ne ponašamo licemerno. Ali sve ima svoje granice.“
Te granice su mnogo puta pređene, danas nema čoveka na zemljinoj kugli koji ne strepi da će jednog dana neka neodgovorna ruka pritisnuti to famozno dugme koje aktivira rakete… A onda neće imati ko da priča o tome.
I konačno, u Valdaju, na jednom od tradicionalnih sastanaka politikologa, Putin je ponovo pozvao svet da se posveti razumnim rešenjima, a ne ratovanju:
„Izgradnja stabilnijeg sistema svetskog poretka je složeni zadatak. Mi smo uspeli da stvorimo pravila saradnje posle Drugog svetskog rata, mogli smo da se dogovorimo i 1970. godine u Helsinkiju. Naš zajednički zadatak je da taj fundamentalni zadatak rešimo i na novoj etapi razvoja“.
Oni „izuzetni“ i „nekažnjivi“ i dalje ne čuju, zato se po svetu i dalje čuje oružje.
