Nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lejen odbila je da nosi haljinu i veo tokom posete Saudijskoj Arabiji. Ova vest odjeknula je kao senzacija u svetskoj javnosti. Do sada, tradicija je nalagala da se žene — političari u poseti islamskim zemljama u kojima važe strogi zakoni oblačenja za žene, oblače kako nalažu zakoni tih zemalja. Makar veo preko kose, jer ženska kosa je tabu svih monoteističkih religija.
Svedoci smo da sve više žena i u pravoslavnim hramovima pokriva kosu. Zapravo, pojedini delovi tela su tabui u svim monoteističkim religijama. Tako i hrišćanstvo, i islam, i judaizam nalažu ženama da prekrivaju kosu, ramena, ruke i noge, dok za muškarce važi pravilo prekrivanja nogu. Zato se turistima koji žele da posete neki od grčkih manastira tokom leta i dele tkanine za prekrivanje nogu i glava.
Dok u hrišćanskom i jevrejskom svetu ova pravila oblačenja važe samo za posete hramovima i za one koji im se dobrovoljno povinuju, u nekim islamskim zemljama, poput Saudijske Arabije, pravila oblačenja i za žene i za muškarce su striktna. Za žene pogotovo, ali na ulicama Rijada ili Džede nećete sresti muškarca u šortsu, ma koliko visoka temperatura bila.
Zašto je vest o postupku ministarke Fon der Lejen tako senzacionalna? Jer donedavno, na to niko ne bi obratio pažnju. Dvadeseti vek bio je vek emancipacije žena u celom svetu. Senzaciju je, dvadesetih godina prošlog veka, izazvala Koko Šanel, kada je obukla suknju koja je otkrivala listove. Mnogi su se sablažnjavali, ali kratke suknje i ženske pantalone postale su hit u Evropi i Americi. Kao simbol emancipacije žena bile su prihvaćene od svih.
Emancipacija žena u islamskom svetu počela je u isto vreme kada je Koko Šanel lansirala kratke suknje. Mustafa Kemal Ataturk je u Turskoj zabranio nošenje vela, a žene i muškarce izjednačio u pravima i obavezama. Turska je bila prva islamska država koja je imala ženu na poziciji ministra.
Ataturkov primer sledio je iranski šah Reza Šah Pahlavi desetak godina kasnije. U arapskom svetu, emancipacija žena počela je kasnije, posle Drugog svetskog rata, sa revolucijom koju je u Egiptu poveo Gamal Abdel Naser.
Međutim, Naser se nije služio metodama koje su primenjivali njegovi prethodnici, Ataturk i Reza Šah. On nije zabranjivao nošenje vela i tradicionalno oblačenje, oslanjao se na propagandu. Žene su uključivane u društveni život, mladi su, sledeći primer „kapitalističkog“ Zapada i „socijalističkog“ Istoka, želeli da budu deo naprednog sveta, te su usvajali liberalne i socijalističke ideje. Nositi kratku suknju, biti gologlav, značilo je uklapati se u svetske tokove.
Uskoro su zemlje Severne Afrike i Bliskog istoka počele da slede primer Egipta. Reforme sprovedene ranije u Turskoj i Iranu za Arape nisu mogle da predstavljaju primer zbog loše međusobne istorije, ali kada je jedan Arapin počeo da sprovodi napredne reforme i da menja društvo, kao što je Naser počeo da radi u Egiptu, bio je to signal za sve Arape.
Uskoro su žene u metropolama Maroka, Alžira, Libije, Tunisa, Sirije, Libana, Jordana, palestinske izbeglice, počele da slede primer Egipta. A zemlje Zaliva, na čelu sa Saudijskom Arabijom, bile su prezrene u političkom smislu, na začelju arapskog sveta. Jedino što su svetu mogle da ponude bila je nafta; za razliku od Saudijske Arabije, Kuvajta ili Katara, Egipat, Sirija, Liban i Palestina nudili su svetu savremenu arapsku kulturu, pisce, pesnike, glumce, pevače, naučnike… Omara Šarifa, Halila Džibrana ili Nagiba Mahfuza.
Vreme se, međutim, promenilo. Reakcija na islamski modernizam počela je u Iranu, sa Islamskom revolucijom. Sledio je Pakistan. Ipak, ove države su se, zadržavajući demokratsko uređenje umnogome razlikovale od feudalno uređenih zalivskih monarhija.
Sa dolaskom novog milenijuma, umesto da dođe do, od Fransisa Fukujame najavljenog „kraja istorije“, pobede liberalizma, slobode i demokratije u celom svetu, došlo je do obrnutog procesa, pogotovo u islamskom svetu.
Arapsko proleće, umesto da arapskim narodima donese slobodu i demokratiju, donelo je haos, građanske ratove, ekonomsku krizu, razaranja i beznađe. Jedine stabilne zemlje arapskog sveta postaju zalivske monarhije koje postaju primer uređenja „kalifata“ kome teži DAEŠ. U takvom uređenju nema mesta za emancipaciju žena, a burke, velovi, hidžabi, feredže i zarovi ponovo su postali deo mejnstrima arapskih i islamskih država.
Ta moda nije zahvatila samo arapski i islamski svet, pomenuta islamska ženska odeća odavno je postala deo pejzaža i evropskih metropola. Prošlog leta u Francuskoj se vodila žestoka rasprava treba li zabraniti nošenje burkinija, islamskog ženskog kupaćeg kostima koji prekriva celo telo, čak i glavu. Burkini je pobedio.
Zato postupak nemačke ministarke izgleda senzacionalno, čak anahrono, jer i u Turskoj, nekada bastionu islamskog sekularizma, veo na ženskim glavama više ne predstavlja zaostali deo mračne istorije, već mejnstrim. Drugo, arapski šeici, zbog velikog finansijskog bogatstva zgrnutog prodajom nafte, navikli su da evropski i američki političari i biznismeni prema njima pokazuju određenu dozu ulagivanja. Veo na glavi žene je minimum te ulagivačke politike.
Međutim, Fon der Lejenova se pokazala kao tvrd orah. Ne samo da nije stavila veo na glavu, već protiv toga ništa nije imao ni saudijski princ sa kojim se srela. Ursula fon der Lejen pripada tradiciji odrasloj u vreme pobune mladih, rokenrola i želje za osvajanjem što više slobode.
Ona pripada kulturi u kojoj se ravnopravnost žene i muškarca ne dovodi u pitanje i ne pada joj na pamet da zbog mišljenja nekoliko saudijskih prinčeva menja svoja načela. „Ne stavljam veo i nosim pantalone“, rekla je. Takođe je rekla da poštuje običaje i tradiciju svake zemlje, ali kada je reč o oblačenju, za nju postoje granice prilagođavanja zemlji. Tako je Ursula fon der Lejen, možda i nehotično, povukla granicu između poštovanja tuđe kulture i pukog ulagivanja.
